Учитељ

ОПШТА ПЕДАГОГИКА 521

својим делањима и поступцима у толико је само човек, у толико је само морално биће које се јавља у делању и поступању.

И према томе, и ако је апсолутна правда недостижан идеал, ипак је тај идеал неопходан за морални живот људски као некретна и крајна директива која тежи човештву по самом закону бића људског. Шта више идеали познати под именом апсолутне истине и правде и не јављају се човеку засебно и одвојено, него да се тако изразимо кооперишу у људском духу и животу слично кооперацији осећања и ума или срца и разума.

Тако схвата истину и правду и маса рода људског и највећи филозофи међу којима односно тога Платон прво место заузима. А и велики педагози свих времена не чине од тог правила изузетак, јер захтев новог и најновијег доба да учитељи буду ученицима оно што су отац и мајка својој деци као и то, да се наставни део не сме делити од васпитног и обрнуто, и не значи друго ништа него захтев да се правда и истина или што је свеједно срце и разум, морал и наука, по природи саме ствари, не могу растављати једно од другог у људском духу и животу, онако исто, као што се срце и мозак у људском организму у својим кооперацијама не могу растављати.

То вреди за сва људска делања и поступања позната под именом морала и за сва проучавања и сазнања позната под именом науке. А у школској настави то раздвајање у актуелном школовању не само де иде него, према захтеву времена, и мора ићи, до потпуности. А по себи се разуме да то мора доносити фаталне последице нарочито онда кад се развијање моралних осећања са свим пожртвује развијању разума што је случај у свима просветним заводима свих културних друштава и како их је. А што је то тако узроци су у самој школској настави, који се, хтео ко не хтео, мора односити на сазнање, а морална се осећања не само јављају него се и морају јављати само у делању и поступању. И у колико у школској настави свих школа у свих народа кма делања и поступања оно је надмашном већином неправедно, не зато што би ученици и наставници хтели да чине неправде, него је зло у самој природи ствари јер наставник против своје воље не поступа једнако према свима ученицима, не даје сваком онолико колико може понети колико је повољно по индивидуални развитак учеников него му несразмерним теретом тај развитак чини немогућним, а то је једна од највећих неправда за коју истина наставник није потпуно одговоран, али је одговоран, ако свим својим бићем не тежи истини и

учитељ 34