Учитељ

· УЧИТЕЉЕВ ВАНШКОЛСКИ РАД

сл с» оз

један грех као дечак, који није припадао мојим годинама. Али ја нисам чуо ни од кога старијега у друштву да је то ружно што сам учинио. Шта више, многи су се насмејали чувши то, а многи су ме и храбрили у томе.“ Колико је људи постало пијаницама, који нису имали наслеђену ту особину, само зато што су пали у тако. друштво, које је имало тај порок, итд. итд...

4. Жива реч. Кад сам први пут дошао у село, један друг ми пише и пита ме о мојим приликама на селу. Ја му одговарам. „Шта ћу да ти пишем о селу, кад си ти у селу и знаш шта је село. Школа ми је на једном брдашцу, опкољена најбеднијим становницима. Као што знаш школа, судница и у опште јавне зграде обично се подижу на оним пустим местима или утринама где су живели цигани са ковачницама својим или најсиромашнији становници места. У једној кући преко пута школе, згрчила се једна баба од реуматизма и 3 месеца пишти у мрачној соби гладна, жедна и неопрана. Син јој један на робији због разбојништва, други живи од крађе,. који се не стиди ни тога да својој болесној мајци украде донешене јој понуде од милосрдних суседа и поједе. Позади школе умире једна жена од туберкулозе са своје троје ситне деце. У једној кући. с десне стране школе врши се проституција, а у другој с леве стране школе пре неки дан црче један домаћин од ракије чија деца. често трпе без хлеба, само за то што су им отаци мајка више новаца давали за ракију него за хлеб. Пред једном кућом зјапи и смрди бара већ 3 месеца. Сви укућани прескачу а нико се не сећа да је заспе или оточи. Прорачунао сам да ово село попије годидишње 5 вагона ракије, што чини у новцу 25.000 динара, или 2.000 дуката, или таман онолико, колико би исто село сваке године могло подићи једну школу, или онолико колико ово село плаћа годишње порезе. Питаш ме шта сам предузео против свега овога и има ли утицаја моја жива реч. Кад помислим на мога меснога пороха, који 40 год. са амвона говори и проповеда: не пијте, не лажите, не крадите, не убијајте, не чините зло, а они опет греше, ја губим сваку вољу и наду на моју живу реч. А кад помислим на утицај живе речи Сократове, Христове и других проповедника који и данас и после 2—83000 година чују се и звуче као да их они сад изговарају; кад помислим на моју бабу која изједна помињаше некога поп Милана, Станоја, Мијата, Стевана итд. „што викаше покојни поп Милан,“ „што викаше пок. Мијат,“ „што викаше пок. мој свекар, моја свекрва“ итд. кад помислим на речи са гусала јаворових које загреваху срце народно пуних 500 год. кад помислим