Учитељ

ПРАКТИЧНЕ ПОУКЕ 569

2. Сугласишк л може се и прешвориши и не прешворити.

Овде имамо примере само за претварање л у о на крају речи. Н.пр., сада се говори: анђео и анђел (обичније прво), Аранђео и Аранђел (обичније друго), Лавао (врло ретко; обично /ГЛавле), навао (говори се и наво; пашит).

Више примера за претварање лу о у туђим речима (гезр. крштеним именима) имамо у старим српским споменицама (види напред).

У речи зналац сугласник л се у осталим падежима обично говори непретворено (зналца, зналцу, зналци ит.д.); али се у новије време, по аналогији према попипа асепша на-лац (владалацвладаоца, жешелац- жешеоца, поштовалац пошшоваоца, просилацпроспоца ит.д.), сугласник л може и променити у о (знаоца, знаоцу, знаоци итд.) [в. реч гпаас у Броз-Ивековићеву „КјестКи,“ стр. 850.).

Према томе, добро је и зналац-зналца (гезр. зналци) и зналан-знаоца (гезр. знаоци). .

82. Опшшина или опћина 2

Ова реч у старословенском језику гласи овљштинх, а у старом српском језику налазимо: обљштина и обљћина, што треба читати: општина и опћина. Облик обећина (гезр. опћина), по Даничићу, много је обичнији у старим српским споменицима, нарочито у Дубровнику; али се и облик обељштина доста често јавља.

И данас се у српском народном језику говоре оба облика; и то: опћина у југозападним крајевима (поглавито у Далмацији и Хрватској), а обдштина у осталим српским крајевима. У Србији и Војводини говори се само општина (општински, општинар).

По законима српскога језика, једино је оправдан облик 071ћина ("обљтјина-обћина-опћина), и неки писци само тако и пишу. Али је у већем делу српскога народа наслеђен готов старословенски (гезр. црквенословенски) облик обљштинх; и тако окамењен није се мењао, те се и данас говори огшшина.

Врло је тешко протумачити старину непчаника ши (т) у речи општина и сличним случајевима (сушти, крштен, праштам, пуштен и др.). Зна се да стари српски језик није знао за јотовање иу у шт, него само у ћ. Овај се изговор (тезр. шт) може објаснити је-. дино инфигирањем из старословенског језика српске рецензије, који је језик дуго владао у старој српској књижевности, и у коме је шј јотовано у шт. Да је то тако, најбоље нам сведочи то, што се готово све ове речи говоре данас и са шт и са ћ (кршшен и

УЧИТЕЉ 37