Учитељ

ПРАКТИЧНЕ ПОУКЕ 571

штен), допуштење, крштен (покршшен, укрштен, прекрштен), жрштење, проштен (одрошшен), опроштење, извештен, огуштен поред огушћен, смештен (размештшен, измешшен, помештшен, премештен, намештен), праштам (опраштшам), праштање (опраштање) и др..

Али треба увек говорити и писати: сушти-а-е (= баш исти, идентичан), извешће, чашћен (почашћен, пречашћен, начашћен, личалићен), чашћење, слишћен, средопошће, ушће, раскршће, водокршће, брешће (у јуж. гов. бртешће), лишће, плашће, лешће (у јуж. гов. лијешће; завршетак — шће узет по аналогији према збирним именицама које су изведене од именица на — сш наставком — је: брешће, плашће, лишће, ушће и др.), трешће (у јуж. тов. шртешће; уде лешће), прорашће, прошће (у!де лешће), машћен (умашћен, пзмашћен), освешћен (расвешћен, просвешћен), чишћен (пшчишћен, рашмаишћен, очишћен, почишћен, пречишћен, прочишћен), чишћење, гошћавати (угошћавати прегошћавати, из. гошћаватши, нагошћаваши, погошћаваши), увршћен, увршћење и др.

83. Цел пли цељ или циљ'

Ово је туђа реч, немачко 212]. Зато је нема ни у старословенском ни у нашим старим споменицима српско-словенскога језика.

(Ова се реч јавља у нашим старим споменицима тек од ХУМ1 века у облицима цил и циљ. |

Облик цил налазимо најраније у Волтиџијеву речнику и у једном катихизису од 1561. год. („О1еда Како па ргауц зушозЕ 1 си“); затим налазимо ове примере: „Ра ђ; ђог хе ја пазеса уахда БИ... "запомн си“ (А. Георгицео, 1629. год.); „Теђ: 1 Туојип зш ат Биде розтауђепо 2а си зтсе тоје“ (А. Георгицео, 1638. год.); „Мес зе црцсијет ја К тојети сИш“ (Кнезовић, 1759. год.); „РЈас јез! једап јефита си 11 4 тбап пач оси“ (Б. Рапић, 1762. год.); „Опај јез је„ит си, таф! Кога па оуај зуп језат дозао“ (у истога писца); „Стрела „из лука испуштена к свом цилу лети“ (Ј. Рајић, 1793. год.)..

Облик циљ „много је обичнији него дил. Њега налазимо у речницима: Вранчићеву, Микаљину, Дела-Белину, Бјелостенчеву, „Јамбрешићеву, Стулићеву и Вукову (у дечјој игри „плојци,“ у Црној Гори, тако се зове онај усправљени камен у који се каменом плочицом гађа). Затим налазимо; „МИКог је хађло Кгјерак си и гојц 1 зеђ! ток ртодпо ! зуоти Дуо“ (М. Ветранић-Чавчић, ХМ! век); „М]аафит зе пе хла гок ма докје ргојде, И уахда ти шћ зкок до саја пе "дојде“ (П. Хекторовић, ХМ! век). „Побђго са ја ут, ргет ако 1

37“