Учитељ

школско и прРОСВЕТНО КРЕТАЊЕ У СВЕТУ 583

законодавства. Одвајајући се од Музеја, тежила је да манифестују своје право на самосталност и да постане засебно тело са засебном организацијом. Како је и сама управа Музеја била расположена према таквом гледишту, то се ово одвајањо могло извршити без великих тешкоћа, у толико пре, што је и тадашњи директор васпитања, г. Цалингер, такође ишао на руку том одељивању. При тој ликвидацији Музеј ипак пристаде да својој пупили и даље даје помоћ још за неколико година, до њеног бољег ојачења, одричући се при том инвентара, који је његовом помоћу набављен и пристајући на поступни откуп од 5000 франака. Ова деоба повукла је за собом потребу, да се изложба постави на темељ засебне организације, са засебним статутом. Тај новодобивени статут створи Управну Комисију од најмање девет чланова, од којих четворицу бираше удружење, које се оснива у циљу потпомагања института тројицу Управни Савет кантона Цириха, двојицу градске власти, и још даље по једнога бирају власти и корпорације, које плаћају годишњу субвенцију више од 200 франака. Ова Управна Комисија бира из своје средине за непосредан надзор и вођење текућих послова дирекцију од 3—5 чланова. Обе су управе одговорне Управном Савету кантона Цириха.

Са оснивањем Удружења за изложбу желело се постићи задобивање једног чвршћег моралног ослонца и једног извора материјалне потпоре. Чланови Удружења — учитељи, школске власти и други пријатељи школе — плаћају добровољну чланарину од 2—20 франака. Али је много важнија била тежња, да се покаже јавности, како изложба, као здрава и нужна просветна установа, има за собом читаво удружење просвећених људи, који је прихватају, подупиру и потпомажу. На први позив за образовање Удружења одазва се одмах 76 чланова. Крајем 1910. год. било је 1007 чланова. Уз то долазе још 94 колективна члана од школских власти.

Да би се досадањши успеси, које изложба задоби, приказали и јавности, да би се јасније предочило да се овим предузећем управо жели постићи, да би се најзад темељи учврстили а циљеви више, даље и идеалније поставили, 1891. год., као што је поменуто, би одлучено да се изложби да ново име „Песталоцијанум.“ Ово се могло учинити у толико пре, што је изложба била присаједињена и тзв. „Песталоцијева собица,“ т.ј. збирка објеката из живота Пе«сталоцијева, који су нарочито прикупљени за успомену на тога великог и знаменитог Швајцарца. Та је збирка основана на дан учи-