Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 69Е

смо брзо да не речемо пренагљено, потекли да у култури стигнемо: оне, који су живећи у повољнијим приликама, били већ од нас довољно одмакли, или да бар пођемо њиховим трагом. Ми тада нисмо имали времена да размишљамо о путима и начинима, за што боље и што лакше извођење тих културних послова. Примили смо. све што је туђе и усвојили као наше и тако пошли напред. Тако смо радили у свима правцима нашег културног кретања, пану просвети а особено у основној настави. У основној настави ми смо. усвојили, од аз до ижице, целу страну Педагогију или науку о васпитању. Никоме тада у тој ужурбаности и хитњи за временом, није ни падало на памет, да Педагогика не може да испадне у свој њеној целини, интернационални карактер. Простије речено никоме тада од наших првих педагога и просветних „устројитеља“ није ни падало памет, да је наш поносни Београд, који је тек био дитео главу из толикогодишњег робовања, и немачки Берлин једно исто: или да је глава у Српчета у Шумадији и онога Швапчета у слободноме и непредноме граду Хамбургу у Северној Немачкој, једно. исто. Ми смо само ревносни били да пресадимо тропску биљку у ледену зону, без обзира, и без претходног размишљања: хоће ли се она ту примити и напредовати. М то се тако код нас дуго подржавало, дуго одржавало и дуго насилно укорењивало, као једини пут. У извођењу се стално осећала тегоба, рад је био упорно. тежак. Узроци су му тумачени са разних страна, али ретко који да је пружио прст на прави или једини главни узрок овоме мучном и тегобном раду. За удар грома сви су свеци било криви само. Свети Илија није. 5

У медицини је признато начело: познај болест па лечи. Исто. то правило могло би се применити и у науци о васпитању, са мотивацијом: Познај васпитника па васпитавај, или познај ученика па га учи. А ми смо до сада наше ученике мало и познавали, а ако смо их и познавали учили смо их по оном шаблону, или по оним васпитним правилима који су црпени из живота других народа или друге деце, који живе у сасвим другим приликама но што живи наш народ. Нашем признатом и уваженом раднику на педагошкој књижевности г. Јови Миодраговићу професору то је свакојако пало. у очи и он је покушао да нашем досадашњем интернационалном васпитању, које је у нас непрестано стајало на непоузданом темељу, да национални правац или пут, те тако да га из основа промени на корист бољег и темељнијег напретка у нашој настави у олште а особито у основној. У томе он је још пре двадесет и две године почео да прикупља грађу од разних скупљача (међу којима има највише учитеља) за једну Српску Народну Педагогију. Доиста се може рећи, да се у нас до сада ретко која књига писала или сређивала за дуже време од овога. Толико стрпљење око овако пипавог рада могу да издрже људи особитих живаца или нарочитог темперамента што писцу може да служи само на част. За двадесет и две године својског и преданог рада на овоме пипавом послу, који могу да схвате или разумеју само они који се баве српском фолклористи-