Учитељ

ОПШТА ПЕДАГОГИКА 798.

немогућнога за децу; напротив, њима се то све чини просто и природно. Кад посматрамо ствари са гледишта детињега и кад бисмо одбацили баласт мисли, који смо задобили као одрасли, тада бисмо дошли до сазнања, да се деца од првих момената свога живота налазе међу много чуднијим стварима и утисцима, него што су она, којима ми обично китимо наше бајке и приче.

Паола Ломброзо прича своме детету, коме је било око десет месеца, како се занимало звуцима звона. Кад су звуци црквених звона испунили ваздух, малишан се зачудио, узнемирио, испружио руке у вис, погледао је око себе и најзад почео да плаче. Ствар је била за њега у толико чудноватија, што није могао да види звоно. Ми одрасли, кад чујемо звоњење, помислимо при том на звонаст метални предмет, у коме виси мало клатно, и не чудимо се томе нимало. Ну дете, које нема ни појма шта је то, звоњење, које не може да примети никакав видљив узрок за ову појаву у

својој околини, може, кад чује треперење звукова у ваздуху, да помисли да је то неко дрво што пева.

Дрвета што певају, камење што игра, изазивају у детету осећаје, који се једва разликују од оних, што их његова околина буди. Уосталоме, зашто се чудити дрвету што пева, кад се може чути клавир да свира, који је тако сличан осталом маме и чија је унутрашњост детету такође непозната.

Са истих разлога деца налазе довољно тумачење за извесне природне појаве у причама о доживљајима спахије Минхаузена. Ну кад бисмо покушали да им тумачимо постанак тонова треперењем затегнутих жица, она не би ништа разумела; за њих је сасвим разумљиво, да се звуци разлевају из рога у видним музичким нотама, или да се из главе напитога човека издиже пара од вина у облику лелујава облака. У овим варљивим сликама и бајкама деца не налазе — као што се обично мисли — радости у фантастичноме, већ напротив оно задовољство, које и одрасли осећају при јасном и убедљивом тумачењу неке природне појаве.

Понека деца налазе велико задовољство у обући. За дете Паоле Ломброзо, кад му је било између десетог и осамнајестог · месеца од рођења, ниједна играчка није била тако мила, као његове обућице. Оно их је узимало у ручице, посматрало, миловало, покушавало да их само обује. Ну ово се дете није само радовало својој обући, већ му се свиђала свачија обућа без разлике. Изгледа да сва деца у овоме добу осећају ово задовољство према обући. Узрок ове радости и овог дивљења биће да је у томе, што деца