Учитељ

из школског ЖИВОТА 781

та узнемириле и одвојиле од правога посла... А ревизори, у чијим је рукама положена апсолутна њихова судбина, јако су утицали, да је српски учитељ, поред дивних атрибута који су константни овоме сталежу, добио и рђаве навике које су његову вредност умањиле. Заведен једностраном политиком, или боље рећи, партизанством, није био кадар да остане веран своме позиву као прави учитељ свима; а зависан од ревизора и њихових оцена, морао је да оштети свој понос. Његова материјална егзистенција, везана за "тренутну оцену његовог дугог и трудног рада преко целе године, без права на праведан протест и сатисфакцију, вукла га је на то. Код јачих духова, ваљда баш због овог искушења, идеална жица је "толико јака, да ни у једном реду чиновничком не можете наћи примере тог осећања дужности у свакодневном раду, те вредноће и пожртвовања. Ево овај овде. Из чисте љубави према служби ради са 65 ђачића у сниској собици с одличним успехом, предан својој дужности не мислећи о потреби надзора над собом. У слободним часовима је у Продужној школи, у Земљорадничкој и Потрошачкој Задрузи, на курсу Метереолошкој станици, на већу. И то је наш понос. Али оваквих је број мален. Њихов рад не осећа народ; они га не могу препородити. Од њих има користи само оно место, где су и докле су...

На једном згужваном листу стоји: Настава...

Настава значи нешто наставити. Овде наставити детиње иску"ство, то јест, поћи од самога детета, његова живота и његове личности па ићи даље, а куд и како — зависи од наставника који га води. Он мора познати дете добро и његов живот, и онда у шта ће наставити и куда. Њему мора бити јасан циљ. Он мора имати одређен план. Да познаје најбоља средства и путеве да до тога циља дође. Он мора, по том, ићи за детињом радозналости, његовом жељом, за сазнавањем. коју је само Провиђење најдубље посадило у његовој души. Но он мора свакад да буде томе вођ. Мора вечно базирати на детињем осећању, његовом разумевању и његовим жељама. Мора бити свакад начисто, је ли створио услове да садање радње детиње происходе из претходних, ранијих погодаба, које им опредељују правац који не скреће од идеалног којим он жели да му дете иде. Само на тај начин развија се у детета потпуна самосвест, његова личност и воља. Оно је увек своје, једноставно, увек себи равно. Што зна, — његово је. Ум и осећање "сливају се и све је у складу. Што хоће — може. Нема ничег немогућег. Његов разум и осећање и његова акција — једнаки су.

.