Учитељ

880 УЧИТЕЉ

он изводи, и сам субјективно без разлога налази, да постоје нека четири начина предавања по нашим школама и дели их, а уз то и тврди да су два погрешна, а два једнострана, што важи и за оне који су радили по оном старом, Аџићевом упуству.

Не улазећи даље у излагања Симићевих побуда за писање овог упуства и његова тврђења, која су на многим местима сумљива, ја ћу укратко да сведем своје мишљење о овим двама упуствима. Тако ће се најбоље и без много речи видети колико је Симић оправдао своје разлоге и које је упуство боље.

Разгледајући, дакле, Симићево убусшво и упоређујући га с ранијим удусшвом за рад у приправном разреду, нашао сам да је старо упуство и с теоријске, а нарочито с практичне стране, много подесније из ових разлога.

1) Симићево упуство је сувише развучено и оно што је главно не пада лако у очи, те се у пракси теже служити овим упуством, него старим.

2) Израђивање тачног плана и нарочито, распореда и избора градива за целу годину, тако да тај избор и распоред градива буде исти за све школе, као што је то Симић урадио у трећем делу свога упуства, апсолутно је немогућно. Још кад се узмеу обзир да ми данас у проширеној Србији имамо неколике врсте утраквиста, онда план, избор и распоред градива може само учитељ вршити према месним приликама на основи методског знања из овог предмета. Иначе се план мора претворити у шаблонизам и учитељ неће имати своје индивидуалности, личних манира и живости у предавању. Учитељ ће бити везан у свом послу.

3.) Даље, избор речи за прву недељу већ није подесан, јер више води обзира о родовима и падежима (граматици), него о практичности и о томе што је ближе и лакше за схватање дечје. То се може видети из 28. стране Симићевог упуства. Ту он вели: „Ако ћемо се држати принципа, да у прво време строго одвајамо родове, морамо почети мушким родом, а у учионици је врло мало именица мушког рода. Ако би пак узели именице: сто, прозор, зид, под, сунђер итд. огрешили би се о правило, да ваља најпре изучавати имена покретљивих ствари и лакших за изговор“. Требало би сада само узети и изнети поједине целе лекције недељне, па би се видело како је Симић био некритичан и ствари решавао на своју руку.

4.) Што је Симић једзн већи део преписао из старог упуства и то градиво само развукао и расплинуо те није онако уочљиво као у старом упуству. Због тога би се Симићево упуство могло препоручити само као лектира о овом питању, а мање као упуство за предавање у приправном разреду српског језика. Тако изгледа да баш оно што је Симић хтео да постигне овим упуством, он баш на против није постигао.

5.) Међутим старо упуство има више психолошке подлоге и боље је уопште образложено и ако је краће од Симићевог.