Учитељ

26 Учитељ

му доносе морално и материјално задовољство. Дете зна, да та његова угодност долази од лица, која га окружују, и то је доказ, да се његов разум упућује у правцу размишљања.

Има деце, која плачу кад их носи извесно лице, а престану плакати чим их узме друго лице. То је доказ кретања његове душе, доказ његовог суђења. Ту се очито види, да дете у једном лицу има поверење а у другом нема и плаче зато, што га се боји.

Ово је несумњив доказ, да се ту нема посла с ин-

стиктом-нагоном; већ да је ту чисто, паметно суђење. То је уједно и доказ, да дете има, чим се роди један знак активности ума, јер се то не опажа код животиња.

Из свега иаведенога излагања ВИДЕ се, да је млада.

душа новорођеног детета потчињена једном начину рада, који није ништа друго до скуп ствари, које су допринеле стварању размишљања, које се може назвати почетном логиком или почетним суђењем, разуме се у врло уском обиму. Јер кад дете плаче у рукама

извесног лица, а престане плакати у наручју другог

лица — то није само инат, то је доказ његове логике или суђења, чије узроке ми не знамо — али су истинити.

Дешава се, да извесна лица при најбољој вољи не умеју да држе новорођено дете и оно код таквих лица осећа физичку неугодност, а то га приморава „да плаче. Ми знамо, да дете изражава плачем своје

физичке и моралне непријатности. Истина, оно плаче

и кад је болесно, само између ова два плача постоји

велика разлика. Кад је дете и најмање болесно његов.

је плач тужан, а кад му нешто није по вољи његов је плач праћен љутњом. Што се пак дете у наручју извесних лица осећа задовољно, то долази отуда, што

оно ту осећа угодност. благост, сласт, топлоту, госто-

примство. Због тога се његова млада душа, и ако још примитивна, осећа код таквог лица пријатно, као што се осећа у топлом мајчином загрљају.

Душа новорођеног детета није осетљива; она је осетљива само према утисцима, физичке природе, који |