Учитељ

· Школском Листу казује он шта треба шта не треба певати.

и без вредности су по садржини. Треба, вели, певати песме

"српских народних школа. А у овој књизи, која је штампана 1902. г. најзначајнији су одељци у којима се излаже развитак

Неко време био је главни сарадник а потом уредник ; иста његове · · странке. Тада је он писао врло симпатично о нашој школи.

160 Учитељ

тиком са циљем: рад за Српство, за народ свој. У Србији пак придружио се странци чији му се рад највише свиђао.

У школи је био вредан, а умео је радити, па је постизао леп успех све до последњих дана рада. Али сем радом у школи он се бавио и књижевношћу. Врло рано писао је песме за децу, па је приређивао и дечје књижице. Писао је и приповетке, од. којих му је „Зао друг“ наградила Српска Метица.

Рано је почео писати и педагошке чланке у Школском листу и другим часописима и новинама. У једном чланку у

Ту он замера што се певају песме које нису лепе по облику као што је ова: „Ја сам Србин, српски син, име ми је Радивој!... Врло занимљиви су и значајни чланци: Вука Ст. Караџића. оглед српског буквара (у УП Извештају наше школе) и: Стогодишњица прве српске учитељске школе (у У Извешљају наше школе). Овај други одломак је из већег «писа: „Прва. српска учитељска школа“, који пок. Деспотовић није дочекао да га штампа, а треба да га има сад само његова породица у рукопису. Али његово највеће дело је „Историска педагогика“ ; врло пространа књига, намењена учитељима и учитељицама

српских школа, особито оних у крајевима под негдашњом Аустро- Угарском. -

За пок. П. Деспотовића може се с разлогом рећи да је извршио своју дужност и као човек и као наставник кр је имао великог утицаја на своје ученике, будући интелигснтан а при том и доброг срца. Он је зато био веома омиљен у код својих ученика а и у кругу својих пријатеља. Нашу тиколу неббично је волео, па је радио у њој с највећом вољом ча« : кад. је почео нагло губити вид. Долазио је марљиво #« часов“ радо је свраћао у њу и задржавао се и кад то није служба захтевала.

Ученице наше су га волеле и поштовале а тако и наставничко особље тим пре што је он од сви нас по годинама био најстарији. " “(

4. Смрш. За време док је непријатељ у светском рату био у нашој земљи Деспотовић је живео у Крушевцу. Кад су се прилике измениле и настао тежак, претежак живот свуда, где год је допро непријатељ, хтео се и он вратити својој кући | у Београд. Али је умро !. јула 1917. г. Тако он није дочекао ослобођење и уједињење свега Српства, што је био његов ицеал. целога живота, коме је предано служио од ране младости. _ Нека је мир његовој души и вечан помен међу нама!

23.-У1.-1919. У Љуб. М. Протић.

натеравши