Учитељ

Психољогија 261

да позна природу 'душце, како би била душа сматрана сама за себе или у какве би односе дошла, кад-би се нашла са: равличитим космичким принципима допуштеним одразличитих школа. У овом првом периоду, душа је: идентификована са животним принципом. Први философи Талет, Питагора, Ераклит, Емпедокле, Анаксагора оцртавали „су: народна мишљења 0 природи душе, која је сматрана као материјална ствар, у облику ватре, ваздуха или етра. За Аристотела есенција душе је „ентелекија“ тела, њен информативни принцип. Три су функције душе: једна инфериорна, која се односи само'на биљке. и инфериорне органе; друга, узвишенија, то је сензитивна душа, коју 'човек има 'заједно са животињама и најзад највиша функција, рацио-. нална душа коју има само човек.

У дескриптивном периоду, који је трајао тако рећи до половине 19. века, предмет психологије био је ограничен у колико се може познати помоћу унутрашње перцепције. Главни представници овога доба Лок, Волф, Рајд, Кондилак, Хамилтон, _ Хербарт итд, употребљавали су унутрашње опсервације и мислили су, да се цео програм једног психолога може свести на две речи: посматрати се и закључивати. Они су дали најбоља дела, најдубље анализе психичких феномена, али оно што је најглавније нису објаснили.

Најзад психологија улази у трећи период тој као што су већ рекли, позитивна, еспликативна, генетичка. У Немачкој је прве одломке из научне психологије дао Хербарт (кога смо у прошлом периоду поменули), који представља прелав између чисте спекулације и психологије без метафизике. Он хоће да сведе све психичке форме само на један елеменат, на представе. Осећање и воља имају се сматрати као продукат хармоније и контраста представа т. ј. интелектуалних елемената. Херман Лоц један од познатих бранилаца идеалистичке философије у другој половини 19. века, дао нам је са својом „Медецинском или физиолошком психологијом духа“ један од првих одломака физиолошке психологије у којој даје један велики део искуству, не делећи никад своја испитивања о умним феноменима од метафизичких хипотеза. Веома је важна његова теорија „о локалним знацима“ са којом је покушао: да објасни порекло појма о простору. 8

„Фехнер настављујући започети рад физиолога Вебера,

Учитељ 8