Учитељ

398 Учитељ

основа промењени став, кога су данашњи психолози према своме задатку узели као последњу сврху, враћа назад Ничеу. То осгаје духовној историји да условно испига, у колико се неустрашимост, кураж, отвореност код првобитног унутрашњег посматрења људи — својства, која карактеришу најновију Психологију баш на супрот Психологији последње генерације враћају Ничеу. „(Б. Зјејп)“ Тежио сам да опишем један осећај, који ме је много мучио; ја се у њему светим, пошто га жртвујем јавности“. Тако се то каже у Ничеовом посматрању о користи и штети Историје живота. Може ли се тиме психоаналитичка наука о ослобођавању неке „целине“, која се „успротивљује“, краће и згодније изразити

„То сам учинио, каже ми памћење, то нећу моћи учинити, каже ми околност; најза дпамћење попусти“. Ове Ничеове речи, које су много пута цитиране, означавају стварно једну познату врсту: „Потискивање“ (Мегдгапоипо“).

Појам „Кеззепштет“ — реч се не може превести! увлачи нас у средину Ничеове сопствене „Т!ећрзусћојогје“. Макс Осћејег реализовао га је у његовом спису о симпатетичким

осећањима као и Карло Јаспере у његовој психологији о по-

_ гледу на свет. Ниче у „Генеалогији Морала“ каже: „Преврат погледа, који одређује вредност — тај нужни правац који води напоље у место назад самом себи — да, припада ресантиману“. С boi се постанак тога своди на оно, што Јунг „екстравер зију“ зове и — у свој супротности према „интроверзији“ гледа првобитне феномене психичког живота. Екстраверзија је појЈунгу „позитивно кретање субјективног интереса ка 06 јекту“, Интроверзија пак „негативни однос ка објекту“. Ниче већ познаје ту супротност психичких ставова и употребљава је у његовој генетичкој Психологији морала. Гледиште је владајућег морала (Неггептогај) интровертирано док гледиште робовског морала (ЗКјауептога!) екстравертирано.

Кад се у психоаналитичком поступку за лечење отклања постепено терен првобитној појави болести а патогена целина, најзад — скупа као шћт гана њеног самоодржања — образује нове симптоме (у директном односу ка лекару), онда психоаналитичар говори о „поверењу („Ођептарипг“). Белесник тражи за своје имагинарно доживљавање, свога „Imagos-a“, HOBO познанство са реалним објектима. У истом се принципи-