Учитељ

О васпитању код примитивних народа 467

питању с извесним смером. На том ступњу стоје примитивни, природни народи. Други ступањ треба да је једно „прелазно доба“, у коме се из додира римске културе са хришћанством „појавила мисао да се нове генерације одведу даље од старих“. Најзад се налази трећи ступањ, систематизовање, тамо где се „васпитање добија из човечје идеје и покушава да се размишљања о њему доведу у научни систем, чији општи закони треба да владају развитком сваког појединца с погледом на укупни живот, (Rein, H. H. н, стр. 15).

Карактеристика ових ступњева, како је Рајн врши, не може се одржати. Јер кад он тврди да се људи на првом ступњу „потпуно задовољавају извесним владањем природом, немајући тежњу да иду даље од Тог ступња“, даље, да на том ступњу стоје народи у „почецима своје културе“, онда се истина може разумети његово тврђење да су „наши претци“ само утицајем римске и хришћанске културе могла да пређу тај ступањ, али је потпуно неразумљиво како је први културни народ дошао до тога да у свом развитку отиде даље од тога првог ступња, јер је и он свакако морао проћи кроза њ. За нас је развитак напредовање у разграњавању првобитне, у сваком човеку дате клице за развитак, при чему прошлост условљава и одређује то напредовање, које бива без празнина. Сваки човек као члан заједнице способан је за такав развитак на сваком ступњу и ми не можемо признати никакву битну разлику између душевног живота примитивног и културног човека. Исто је тако нетачно кад се каже да на првом ступњу „околина образује човека“ и кад се навици хоће да оспори њена права васпитна важност, то је само непознавање правог значаја навике, која, правилно схваћена, може бити означена као право васпитање. Баш је живот примитивних народа врло погодан да нам покаже пут, који ће нас такође одвести до правог значења навике за васпитање уопште. Проучавање те примитивне животне заједнице може даље да нам врло јасно потврди истинитост тврђења да је васпигање по плану увек везано с почецима културе. Оно нам даље показује да се примитивни народи из најудаљенијих крајева земљине кугле неочекивано слажу како у погледу на њихов душевни живот, тако и с погледом на онај рад, који ми називамо васпитањем, мада у ширем значењу те речи. Па не само то, него ћемо код њих наћи