Учитељ
Педагошки преглед 565
прогресивнији, напреднији учитељи. Они су потпуно у праву. кад се противе пропаганди застарелих и штетних погледа у школи, али греше потпуно, кад мисле, да је њихов задатак, да у борби против зла, пропагирају супротне, нове и прогресивне „теорије“. Школа није дужна да намеће никакво учење, већ је дужна само да потпомаже ученицима да своје схватање света самостално израде и дужна је да пробуди и развије у ученицима умне и душевне силе, потребне због тога, да би деца изградила од себе човека т. ј. личност способну да се самостално нађе у свему и живи свесним, независним и слободним "животом. Учитељ радећи у школи у том правцу, постаје сличан, умном и искусном вртару, који неће да тежи, да од цвећа и младих дрвета вештачки негује неке „фазоне“ које је сам измислио, већ који ће да се брине о томе, да им да више добре хране, ваздуха и сунца, па према томе и могућност да слободно расту и развијају се саобразно са својом природом“. Школа, у којој се рад изводи у овом духу и јесте права слободна школа, а не она у којој се пропагирају „слободне“ идеје и погледи.
Кад захтевамо такво индивидуализирање ученика по њиховим способностима и наклоностима, онда је пре могуће захтевати, да учитељи — у границама школског курса који је обавезан — имају пуну слободу рада, саобразно њиховим укусима, наклоностима, талентом и природом. Зашто се у послу наставе и васпитања омладине прописују строги и детаљни програми и захтева тачно испуњавање сваке њихове тачке, кад је рад васпитни и наставни чиста активна радљивест, која не трпи законе и шаблоне.
Не само код нас, но и за границама наше државе постоји још јако веровање у чудотворну моћ „програма.“ И код њих је друштво прожето сличним мишљењем, те се према сваком, самосталном и оригиналном почетку, понаша и сувише скептички. Доказ је и та околност, што наш аутор није могао да нађе у Бечу издавача за своју књигу. „Али не жалости се, књижице, моја драга — пише ону предговору, ако се с тобом деси нешто страшно т. ј. ако о теби напише рецензију
# Изашла је у издању Земановом у Лајпцигу, под заглављем: Доћапп Епедпсћ, Зоппепзећше.