Учитељ

па ава

Београд, јуни 1922 Св. 10. Год. П. сеобе зове зове ос ове ос дос ово око око

БЕ. Мојман Педагошка реформа и педагошка наука

Живимо у уверењу, да се данашње васпитање налази у знаку реформе, при чему заборављамо, да све велике продуктивне периоде и педаготике и васпитања падају у доба "општих рефорама. Нарочито судбина је васпитне праксе и васпитне науке, што је морала увек борбом да стиче себи право, да се бори против равнодушности свога доба па често и против "неповерења владајућих кругова. Али реформни покрет наших дана има један сасвим други карактер него што су га имали „реформна покрети ранијих времена. Педагошке покрете просвећености, пиетизма, филантропа, нових хуманиста покретали

осу готово увек поједини људи, који су били готово увек

изоловани у своме добу (Лок, Лајбниц, Николај, А. Х. Франке, •Базедов и Салцмон, Русо, Песталоци, Геснер, Ернести и др.)

чСвима тим покретима недостајала је научна заснованост; у

њиховим центрима стајале су велике идеје и смели предлози

-ва новине и практичне методске измене као у радовима

Пестолоција и Фребела. Што нарочито обележава педагошку реформу наших дана, јесу две основне црте, којих није било у ранијим временима. С једне стране овај реформни педагошки покрет произлази као широка струја практичних идеја и предлога из потреба васпитања нашег времена и мносжине искуства самих наставника — при чему учитељи народних школа стоје на првом месту, — с друге стране овом практичном реформном покрету иде на сусрет полет педаготке науке, нарочито емпирично педагошко испитивање, кога у ранијем добу у опште није ни било. Оба ова велика покрета, и педагошка наука и педагошка пракса, полазећи сваки са „свога терена долазе до врло сагласних резултата. Све идеје 1»