Учитељ

120 Учитељ

не

Према предмету свог епоса Гундулић је у првих шездесет стихова, којима се почиње шеснаесто певање „Османа“, рељефно истакао судбину владалаца и означио психологију пука. И ако веома значајни, стихови се ти не могу овде у свем пространству навести; само ћемо узети оно што истиче као морал из свега разлагања песникова:

С изгледом се тим овога свак, тко влада, сад научи, да ниј се уздат у никога, ствар велика кад се одлучи.

Мао изиде глас најпрви, али у свачјех усти расти тер, чим одсвуд већма врви, све обујми својом власти.

А истина | рјеч на свјети, да се земља клетвом клела, да ће отајства сва пронјети, ка је чула и видјела.

Описавши, у завршном певању, последње понижење Османово, песник износи супротност између тог часа и оне понесености с којом је цар недавно полазио у крваве походе ради освојења света па вели: У

Ах, овако срећа врти уоколо коло своје...

им онда додаје као општу поуку:

Научите, људи охоли,

ка живете без припасти, да нир тврђе крепке толи, ка не може часом пасти.

И ако ово носи вриме

царом, кјех свак клања и штује, што чекате ви, Кјех име

на свјету се једва чује 2

У низу Гундулићевих мисли о свету и о човеку у њему не треба запоставити песникову сентенцију о младости. Она је у пуном складу с предметом певања о пропасти младог цара, и гласи:

~