Учитељ

О Гундулићевој Етици 119

Вјековите и без сврхе

ниј под сунцем крепке ствари, а у висоциех гора врхе најприје огњени триес удари.

Без помоћи вишње с неби свијета | ставнос свијем бјегућа: сатиру се сама у себи

силна царства и могућа.

Коло од среће уоколи вртећи се не пристаје: тко би гори, ето ј' доли, а тко доли, гори остаје.

Сад врх сабље круна виси, сад врх круне сабља пада, сад на царство роб се узвиси, а тко цар би, роб је сада.

Проз несреће срећа износи; из крви се круна црпе;

а они кијех се боје мнози, страх од мнозијех и они трпе.

Од издајства и од засједа ограђена | глава у цара, и у час се згода угледа, од кб не би паметара...

Руковет лирских песмица, које се, с пуно основа, приписују Гундулићу, има ту мисао исказану у стиховима:

Међу умрлијем ниј радости

· толи у себи крепке и ставне, којој туге и жалости нијесу од худе среће справне.

Истом памет људска зачне у свом срцу починути,

а сретају згоде плачне, зла ненадна, труди љути.

Сад све небо ведро и чисто сану с билијех зорнијех зрака, сад опета небо исто

све се од црнијех скри облака.

Кога сунце на исходу

у весељу светла заста,

тога сунце на заходу

остави опет плачна и тмаста...