Учитељ

126 Учитељ

Несумњиво је у старом Дубровнику у граду слободе, јавна реч могла много учинити. Зато су писци и песници гледали да критиком неумесних поступака грађанство исправљају и васпитавају. Чубрановићева „Јеђупка“ има вредности и као слика разузданости ондашњег женског света. Не стоји у истину да је дубровачки Сенат позвао био Николу Наљешковића да он својим комедијама жигоше опадање морала у граду — али је карактеристично да су коментатори Наљешковићевих комедија долазили на мисао да је и тога могло бити. Међу тим Гундулић у „Дубравци“ даје опсежну карактеристику ондашњих злих навика, па, као контраст, износи слику старог доброг времена. Ту стари Љубдраг почиње дугачак монолог:

Ах, сад познам да не вара у суду се, тко говори, да колико свјет се стара, толико је хуђи и гори.

У моје вријеме нарав ина и наука бјеше од људи: све | другога сад начина, друга доба, друге ћуди.

И сад долазе контрасти из којих треба да се изведе поука. У таком низу мисли Гундулић нарочито застаје код женскиња и код рђавих навика у облачењу и полепшавању лица,

па светује: Сунце је с небеси изврсне липости, зашто се не реси нег својом свјетлости.

„Супротност се износи у другој једној песми у којој се тугује „због смрти врле Маре Кадандрице:

Лијепа и вриједна, вриједна и лијепа, лијепој живје у вриједности,

ни би друго тва похлепа,

разми само од крепости.

„IO ZIRI О МЕ PO II _——

тер указа у зелени и у цвијећу љетнијех дана зрело воће од јесени, плод разумна срца и знања.... Познавање се света постиже дружењем с људима; сва је наука основана на животном искуству.