Учитељ

•

О Гундулићевој Етици 125»

Нека лијепос нами узмнажа од направе помња мила, ти најлепша ти најдража без цвијета си цвијет од вила: зене тратор и ружица сред рајскога твога лица. Славицу у гори, и ти отвори жубер медени лијепе зелени, у глас највиши с нами биглиши хвалећи славе зоре гиздаве.

Љубав је свемоћна, и у дубрави није ни малог ни великог кога“ она не може занети и љубавником учинити:

јер ти властим твом ганути могућа си свачје ћуди,

и тко млад те не оћути, тријеби | да стар пак залуди.

А памети здраве није,

тко од тве власти суди инако; јер да тебе с људим није,

вас би траг се људски смакб...

У „Аријадни“, драматском делу — ради допуне — налазимо“ стихове: Ах, ово је љубав права, . нека свит ју с чудом пази: невоља те чим порази, ах, љепото пригиздава, не умјеш. се расрдити ни с осветом зла просити...

Права је лепота вечита, и она увек остаје на недостижној“ висини: вику бо не опада липоте рајске цвит.

лијепости (је) лијепос плата.

Има у човеку један инстикат, који узрокује казивање душевних покрета, и који чини да не може бити апсолутне тајне:

тајат је залуд, чеса нје моћ. скрити!