Учитељ
Детињи менталитет 147
Ch. Letourneau.
Детињи Менталитет
Духовни живот детета, у исто време је у и врло активан и ограничен. Његов духовни живот активан је због тога, што у свету у коме се појављује и од код почне да опажа и осећа, њему све изгледа ново и врло интересантно. Али његов разум је мали и слаб. Све побуде су осећајне врсте, себичне, просте и обично утилитарне природе. Детиња пажња је врло слаба = брзо се замара. Она је малотрајна као и сама осећања, која видимо како се у тренутку рађају и умиру.
Расуђивање је скоро увек врло слабо. Па ипак, дете за време првих година живота сазна и научи множину ствари. Оно то ради случајно и немислећи о томе. За његов сиромашни умни живот свет има тесних граница. Видели смо да. дете долази тек доцније до свести о себи, о својој личности, и да дуго времена оно не разликује себе од спољног света. Научник Вићоп, говори о једноме папагају, који је био научен да пружи своју ногу кад му се то затражи; али он је најзад затражио њу од себе сама и метнуо је у свој кљун као неки одвојени, страни предмет. Ртеуег је видео његовога сина, који је био старији од године дана, како уједа своју руку онако“ исто, као што би то урадио и са сваким другим предметом. Дете радо придаје спољним стварима: осећања, вољу и намере. Једна девојчица сматрала је, да је њен точак паметан јер вели: „точак иде тамо, где ја хоћу да иде“.
Дете има способности да издвоји, да апстрахује извесне: ствари, али, оно то чини на један прост, нижи начин. Оно може да сачува представу једног гласа, узвика, мириса, боје или некога геста и то независно од осталих условних прилика које су истовремено постојале, па чак незавично од самога бића или ствари са којима су ове околности биле у вези. Понекад може да позна делимичне сличности и уме да уопшти, генерапише, извесне особине. Али, никад дете неће покушати да размишља и да закључује везивајући разне абстрактне идеје једну са другом. Детиња логика је врло проста. Оно се позива само на конкретне чињенице, на сличне претходне узастопне случајеве, на истовремене констатације али не покушава да допре до удаљенијег, дубљег уврока самих појава. Кад се нешто.