Учитељ

Детињи менталитет 147

потребе, да се вамишљене слике одмах испоље и остваре. Оне су такође“и поетске манифестације, једне просте и спонтане поезије, какву само детињство може замислити и створити.

Уопштавати, значи неминовно издвојити и апстраховати, и онда испитивати једну особину, која је заједничка за известан број предмета или бића у спољњем свету независно од "њихових разлика које их одвајају.

Али, међутим, детету се често оспоравала моћ тога издвајања и апстраховања, па према томе и сама моћ уопштавања (генералисања). Изразити једно такво тврђење значи фи-лософирати а рпог, значи да ти људи нису никада пратили душевну еволуцију ни једног јединог детета. Међутим дете без престанка нокушава да уопштава, само оно то чини на свој начин. Тен, у делу Разум, а у одељку: Рађање општих имена (стр. 39.) вели: „Кад дамо деци какав предмет, изговарајући при том назив предмета, деца одмах са једним инстинктивним имитирањем. које је слично папагајима и мајмунима, поназљају ту нову реч коју су чула. Или, ако са нежношћу изговорите пред дететом реч: „тата“, показивајући му оца, оно одмах изтовара врскајући исту реч, али, разумева је на свој начин; и по његовој простој аналогији сви ће људи бити „тате“. Дакле, као што видимо, и деца врше уопштавање, и у том погледу њихов први говор нам пружа јасне доказе и обавештења.

Кад наврши годину или годину и по дана, онда оно почињо замуцкујући да „брбља“, да говори. У то исто доба оно почиње да разликује себе од спољњег света. И од тада сви утисци и осећаји, које осети, почињу да остављају у његовој свести отиске, трагове, опажевих слика, који се мешају са осталим присутним осећајима. Први језик које дете ствара себи, састоји се из подражавајућих гласова и усклика; а оне речи које после чине тај језик, узвици и имитирани гласови, јесу просте рефлективне појаве, А трагови ових речи осталих у свести, служе после као база душевноме раду и то је једна нарочита врста детињег уопштавања (генералисање).

С француског Х. П. Милошевић

,%