Учитељ

196 Учитељ

характер је прирођен; он није дело вештине, или прилика, које.

зависе од случаја; него дело саме природе. Стога два детета најјасније износе на видело у основи најразличитији характер и крај потпуно једнакога васпитања и околине: он је исти, који ће имати као старци. Характер је штавише, у својим основним цртама, наследан, али само од оца, интелигенција пак од матере. Из тога следи свакојако, да су врлине и пороци прирођени. — Али ипак и Шопенхауер признаје, да је васпитање могућно у области сазнања. Уопште је вели, једино у сазнању сфера и опсег свега поправљања и оплемењавања. При том признаје он даље још и то, да се преко сазнања може утицати и на владање човеково. Характер је непроменљив, мотиви дејствују с нужношћу: али они треба да прођу крова сазнање, које је медијум мотива. Ово је пак подобно за најмногостручније проширавање, за непрекидно исправљање у безбројним степенима: у томе смеру ради васпитање. Изображење разума, знењем и дознањем сваке врсте, постаје у моралном погледу од вредности стога, што отвора пут мотивима, за које би без тога човек био затворен. Дотле их он није могао разумети, дотле они нису постојали за његову вољу. Стога може, сред истих. спољашљих прилика, каснији положај једнога човека заиста бити сасвим друкчији него први: ако је он наиме истом у том међувремену постао подобан, да оне прилике схвати правилно и потпуно; тим утичу на њега сада мотиви, за које је он раније био неприступачан... Даље пак, него ли на исправљању сазнања, не протеже се ниједно морално утицање, и покушаји, да се погрешке у характеру једнога човека укину говором и моралисањем, и хтети тако и његов сам характер, његову властиту моралност преокренути, сасвим је исто, као кад би ко смерао, да олово спољашњим утицијима претвори у злато, или да један храст брижљивом 'негом доведе дотле, да носи кајсије,

Али Шопенхауер није могао остати слеп ни према великим променама, које се не ретко дешавају у животу људи и које из основа мењају њихов характер, И он сам навода св. Фрању Асискога (1182.—1226.), који је био каваљер и омиљена личност отменога света, па после створио ред калуђера = просјака, францисканаца. Када су га на једном балу запитили: „Коју сте изабрали од ових лепотицаг“ Одговорио је: „О, ја сам изабрао жного лепшу од свих ових>“ — „Коју тог“