Учитељ

Из старе наше књижевности 241

тако је исто и фонешично писање продирало као верна слика народног изговора. У оном делу наше књижевности која је већ од свог постанка изражавана живим језиком — а то је књижевност покрајинско-народног језика — фонетично је писање такођер ишло упоредо с тим језиком. Али је фонетика и у писмености старих српских држава стара толико колико и сама писменост. Њу, како је већ речено, уноси језик народни, па. се, и ако као изузетак против правила, местимице јавља још с првим споменицима писмене радње. Фонетично је писање захтевао народни изговор, и ми данас из зборника старе писмене радње можемо посматрати довијања писара који су се мучили: час да тој потреби одговоре, час да јој се одупру према навикама више књижевне тежње. Али је бивало трену. така кад се стара писменост за народним изговором поводила толико да је фонетично писање узимало маха и тамо где се ни данас не усваја -и ако се чује нарочити изговор.

Већ, на пример, Кулин бан 1189 почиње говор: оу име оца... Ст. Немања 1198—1199 у даровном писму Хилендару каже: исвпросихбв. — У хилендарско-студеничком типику имамо: искоркноуемк, бесловесна, истезана, исцеливаите се, испланени, оусккам врата, бескижким — поред: безккнржвммк, беск правдм — поред без в!коге, ош прквехк — поред: одк брати:е и т. д. Ст. Првовенчани, око 1199—1206, пише: српсцк земли, 1205: испакости, 1220: искпрва, Гркдк ккнезк и зк дКктим. Св. Сава 1233: бесхаркнимк. Жан Дандољ, дубровачки кнез, 1237: преск то |м. презј. Андрија, кнез хумски, 1237: исправи. Бан Нинослав 1240 и 1249: искправи. Одоља Преденић 1247: иск Краина, олккина. Краљ Урош 1253: сркисквне, ср'аских, отАтесалк; 1254: искправи, беск тркга. Кнез дубровачки 1254—1256 пише краљу Урошу: „ни да е садимо беск твоего повелкнил“, и даље: „И безк соуда обкега да не оучинимо никоегаре бесправвдка чловккоу землеу твое“. Краљица Јелена 1281: все српске земле; даље: опкинк; за тим: беск крала. Исте године краљ Драгутин: исправе. Драгутин, у неозначеном писму: испрвва, сркаскји. Краљ Милутин 1282: исправламо, срапские; 1300: зк главе, испрва, исл цркковнаго села, зк дКтикм, НИ ДОхетка; 1308: од сркпшскои земли, испрвва, испакости; око исте године: испросихк; 1308: сркдкске, сркпскихк, 1313—1318: зћ тик, тко ли га не оускопаа; 1318—1321!: ошстоупише; 1321;