Учитељ

Против логизма и риционализма у основној настави 377

Нико (ко не верује да је истинито и добро све што се данас узима као најбоље и као несумњиво тачно) неће порицати, да се у захтеву „ученицима не треба ништа рећи што могу сами казати“ отишло одвећ далеко, тако да се у логизму и рационализму сасвим застранило. У томе се већ толико запада у крајност, да се мора за озбиљну потребу истаћи 22штита природне и истините, стварне потребе духа дечјег од сократизма, ултра-хевристике, логизирања и рационализма у основној настави. А шта би чинило природнију грану противу навале духа рационализма у основну школу него што би било истицање што јаче емпирије, психологије у учењу по основним школамаг Та емпирија мора бити непосредна, у искуству ученичком дата у дечјем чулном опажању, радом и простим саопштавањем или показивањем што је за децу, без многог или без икаквог објашњења зашто и како је што постало и развило се, без извода и прегледа, без систематисања и сређивања за појимање и логичко. памћење. Па ипак, све то не мора да значи, да у току елементарне наставе неће бити рудиментарних логичких процеса у сазнањима. Али ти процеси не смеју се намерно и по плану изводити.

Да су у образовању деце дати и неки самоникли логички процеси сазнања, може се. видети код образовања апстракција у неименованим бројевима, као што је нпр. апстракција „два и три јесу пет“, добивена из конкретног садржаја: „два ораха и три ораха чине пет ораха“, „два лешника и три лешника...; два зрнца пасуља и три зрнца пасуља...“ Исто бива у моралном образовању, где тако исто настава не треба да се сматра позваном да она систематски руководи и изводи апстракције, као што је нпр. заповест: „Кад старији говоре млађи треба да слушају,“ која би била изведена из конкретности: Кад ја говорим, ви треба да слушате; Кад учитељ говори, ученици треба да слушају; Кад отац — мати — родитељи говоре, деца треба да слушају. Јер, наведена моралистичка апстракција постаје по самој сили асоцијације представа, везањем представа | речи: „ја“, „учитељ“, „отац“, „мати“, „родитељи“, „старији“ „Ви“, „ученици“, „деца“, „млађи“, „говори-м“, „говоре“.

Како за апстракције, тако за остале процесе логичности код деце, у колико их може бити, нема потребе за њихову

Учитељ + 2

«