Учитељ

642 „Учитељ

наставникова, предавања, огледи, очигледно представљање,

експериментирање, приче, песме, игре, пртежи и т. слично, Ако:

пратимо рашћење важности уџбеника кроз сву основну школу опазићемо да је у првом разреду употреба уџбеника искључена, и према томе сва би се настава имала би свести на

усмено излагање. (Да ли је иу овоме разреду потребан какав:

уџбеник, па ма M на крају године, рећићемо одлучно на крају).

У другом видела би се нека мала употреба његова, у трећем

мало већа и у четвртом још мало већа, али у толико, да жива реч кроз сву основну школу преовлађује.

Према томе излази да кроз целу основну школу не би требало ни обраћати богана какву пажњу уџбеницима. (А то је и наше мишљење које ћемо нарочито на даље заступати и доказивати). Њих чак не би требало ни писати, већ оно што је од веће и трајније вредности, о томе би могли ученици и сами створити уџбеник за своју личну потребу под руковођењем самога наставника, што би било још и "најкорисније. Уџбеник у основној школи остаје у већини случајева или врло. "мало употребљен или никако од стране ученика, (то је лично

наше опажање од неколико година) ма да га ипак сва деца

ревносно купују, ревносно потржу од куће до школе и натраг, а и да не напомињемо како га немилостиво злостављају. To има и свог јаког оправдања. Има дакле неколико разлога што деца основних школа нерадо. употребљавају уџбеник само по својој иницијативи.

Први разлог лежи у осећању. Свакоме је урођено да ради било умно или физички. Према томе сваки тежи да своје силе стави у покрет. Уз сваки рад јављају се извесна осећања, и то у главном осећање досадеја осећање забаве. Кад рад, било умни било физички премаша наше способности, он. нас замара. А нарочито ако смо решени да посао поред све његове тешкоће ипак свршимо, тада се јавља напрезање. По нашој уро-

ђеној тежњи ми гледамо кад год можемо да напрезање заоби- | ђемо, (код зрелих људи и није увек случај, али код деце увек.

без изузетка) али ако није могуће да напрезање избегнемо, _ ми га издржавамо, које према разним степенима јачине изазива и разне врсте негативних осећања, мећу којима се најчешће показује осећање досаде. На против, кад рад не прелази

наше ни умне ни телесне способности, већ успевамо да у току

; | |