Учитељ

672 Учитељ

испитивач, проналазач, творац; мора бити свој сопствени, оритиналан. Буде ли он изводио туђе предавање дословце — биће роб у ланцима, буде ли путем означеним унео свој манир, свој покрет и свој сопствени речник — постаће војвода.

Природа сама гура напред и помаже јаче и господаре, слабије и робове гони настрану и гази. И та особина даје првенство самогласницима, јер су они израз осећаја. Утисак је узрок осећају, а овај је узрок сопственом гласу. Најбоље би било довести ђаке у такве осећаје, кад ће они сами као последицу природну казати жељени глас. И за ово сваки учитељ има безброј примера из живота, као год што и за рачунање има изобиље средстава на сваком кораку. Изненађење, радост, жалост, смех, плач, чуђење, дивљење, претња, застрашавање, одобравање, и т. д. тренутци су којима следује глас. Учитељ · ће се потрудити да створи такав моменат пред ђацима првенствено каквим физичким радом. У другом реду извешће то "подесном причом, а у трећем реду непосредним изговором гласа. Н. пр. удешаваће што пред ђацима и с њима, затезаће конац док се не прекине, поцепаће хартију, превалиће столицу или испустити књигу, пишући преломиће креду и т. д. а свеће из потаје намерно спречавати и покварити у тренутку највеће пажње и напрегнутости ђачке. Јави ли се од ђака у том тренутку: а! — успех је постигао. Покушаће експерименат поново и на завршетку само ће му са уста полетети: 4! тако! — При

чешању свињчета по трбуху да легне свако ће сеоско дете ,

механички говорити: о! о! о! — При каквој штети свако ће рећи: И! шта то урадиг! — У одбијању од тражења свако ће дете рећи: ег хоћеш2! — е2 надај се! — е! како си паметан!

— е2 не дам!.. Слушањем гласа од парне машине (свирања) деца подражавају: у, као и дувању ветра.

Ову непосредну" појаву гласа, у неку руку несвесан и урођен израз осећања, треба увести у свесну дечју радњу. Причем ће се глас изазивати, јаче нагласити и добро запазити. При томе ће се пажљиво мотрити и уочити положај и изглед уста и усана при изговору свакога гласа. Ово је најлакше посматрати код самогласника, јер уста задржавају дуго исти облик због могућности тона и трајања. Ово је теже код сугласника, јер они постају на почетку покрета органа. При изговарању самогласника уста стоје мирно у једном по-

а а

а ње

ва о