Учитељ

:688. | Учитељ

своје име. Зашто ту радост да одгађамог ако је пак причинимо, зашто она бива погрешна и горчином зачињена 2 Правило је: „Не навикавај оно, што мораш одвикнути“. Некада су слова била једнака (у арапској азбуци — чини мисе — и данас). Али природност и сама лепота читања изазвала је потребу великих слова. Нова мисао мора се јаче обележити. Правописни знаци сићани су да обележе границу реченица у механичком читању. Велико слово ту је као јака брана. У трку поток се прескочи а Морава не може. Што нам је читање лоше узрок је и одсуство тачке и великих слова још од почетка, а без њих не може бити ни разумљивог ни лепог читања. Песмице, изреке, бројанице и сувише лако штиво нису за прво читање. Смеју се само овде-онде узети, јер се по чувењу науче напамет, дете говори и показује, а не гледа слова нити запажа њихов ред. Очи не раде при томе, што је главно. Ако хоћемо шалу, веселост и лакрдију, што је добро, унесимо их, али штиво мора увек уводити из лакога и простога у све теже и сложеније радње очију, руку и уста. Исто тако тешке и гломазне речи и реченице збуњују, заплашавају и устежу ученика од акције, а штиво треба да мами и све јачи интерес да изазива, да води у слободу и самосталност а не у стегеи мртвило. Лаки слогови и краће речи и реченице подсећају на младост и децу а дугачке на старост и тешку бригу и укоченост. Букварској настави није циљ да даје знања ма из какве науке и да попује и моралише, но једино да покаже елементе говора и писмености и спојеве њихове, По освештаним психолошким правилима: „Од простога сложеном. Од ближега даљем, Од познатога непознатом. Од лакшега тежем. Од конкретнога апстрактном ...“ мора се букварско штиво удесити, Оно мора бити у духу дотичнога језика и правописа. Не сме се почињати словима, која би се ређе јављала, јер би се лако заборавњала. Чутурило н. пр. слово ћ у штиву не употребљава у 6—7 следећих му лекција. Једино на понављању и почива успех и сазнање. Слогови чести и стални морају се чешће јављати као понављање и примена. Није нужно дуго вежбање слогова: ов, ив, ум..., јер су у језику ређи, а у речима сугласник обично иде следећем слогу (о-во), нити треба вежбати у читању слогова са 2 сугласника, којима се српске речи не почињу, као што су: нда, лто, име, нђа, кса, тса, мце и т. д. јер се они