Учитељ

Иван Филиповић 11

ти

Хрватски учитељски конвикат; Школски музеј, Учитељска чишаоница, Учштељска заклада учитељске задруге и др. Све су ове установе биле потребне учитељству хрватском, јер само помоћу њих могло је хрватско учитељство одржати се у оној тешкој борби, која се водила под туђим господарством, одржавати националну свест. -

Тим установама се поноси данас не само хрватско него и српско и словеначко учитељство. Оне му чине част и подижу високо углед у народу. Својим радом и великим заслугама OKO стварања ових установа пок. Филиповић је не само задобио симпатије и стекао захвалност учитељства него и љубав народну и поштовање код свих редова грађанства.

Кад је по решењу једне учит. скупштине откривана спомен плоча на кући у којој се родио велики покојник у Вел. Копаници, „Напредак“ је, у родољубом и заносном жару, позивао кроз уста одушевљеног (такође већ сада покојника) Мил.. Пејивовића учитељство да пође на свечано славље у Копаницу овим речима:

„Устајмо и пођимо дому оца нашега“ ... „Он јехрватско учитељство као сталеж препородио и створио и бадрио и тешио; соколио и водио речју и пером, примером и делом“.. „Устајмо и пођимо дому оца нашега“ !

У чланку „свечано откриће спомен плоче Ив. Филиповић. _ ј. Клобучар описује овако ток те свечаности:

„На сам год. св. Ћирила и Методија т. |. 5 српња о. Гг. обавило се величајно славље у Вел. Копанвици, какво се ријетко слави у милој нам домовини, а каква доиста није било у нашој иначе убавој Вел. Копаници у Славонији.“ Описујући даље своје утиске, по којима му је изгледала ова свечаност не самоучштељска но више народна, он продужава: „A o знаковима одушевљеног расположења домаћег пучанства, могло се причинити да се тај народ спремио за дочек какова великог До“ стојанственика. Не само куће, већ и тарабе и дрвета била су окићена и народним емблемима украшена. А истом народ, тај драги, тај племенити и голубиње ћуди мили народ велико“ копанички, што је само могло да се дитне на ноге, младо и старо, мушко и женско, похрлило је на место славе, да врши. угодну дужност пијетета да даде одушке осећајима, који су му. препунили душу. А да ти је тај народ истим гледати лицем.