Учитељ

148 Учитељ

са идеалом хришћанства — животом и радом Христовим и стварима и догађајима, који су претходили његовој појави.

Противни смо уношењу у религиовну наставу и ствари, · пониклих у машти неписмених попова и полудивљих народа, јер то је то, што убија оно дубоко поштовање религијских „светиња“. При предавању тих званичних скаски доводи се учитељ у забуну, а настава у питање. Због својих нелогичности, ове су скаске повод да ученици стављају наставнику разна питања.

Држећи се строго програма, Г.. Петковић је запао у ту грешку ма да на стр. 7. каже: „Нагтавни програм израђује се на основу психолошких и педагошких закона. Наш званични наставни програм за основне школе не би могао задовољити научне захтеве — свакако програм религ. наставе али се не може произвољно мењати и мора се по њему радити док је у важности.“ Ово нас у осталом, толико не чуди, као други један захтев, да се сви остали предмети доведу у свезу са религијском наставом, дакле истину потчинити неистини и глупости. Ово је претеран вахтев па баш иако је г. П. присталица педагогије Хербартових праваца. Ми сматрамо опет, да религија не би ништа изгубила од своје важности, ако би се она потчинила природним наукама. Јер и Дарвин и Жекл и Кант и сви остали научници много су моралнији и побожнији били од многих, да не рекнемо од свих, митрополита и владика, папа и кардинала, оџа муфтија и улема и др.

Као присталица Хербартове педагошке теорије г. П. је изнео принцип формалних ступњева, бранећи их са изнетог педагошког гледишта. Он противницима не даје за право, али у напомени вели: „Било би погрешно, ако би се хтело апсолутно свако прадавање пошто пото да изведе по свима овим ступњевима, које смо у предњем одељку изнели. То није ни. могућно ни потребно.“

_ У практичном делу Предавача г. Петковић нам је дао ' практична предавања на три начина: читањем, писањем и развојно-излагачком наставом и вели: „Најбољи начин биће онај, који код ученика могадне да створи такву очигледну слику о догађају у причи, какву је имао онај, који је причу доживео.“ (Ово је дидактички врло лепо речено, али је за религијско градиво неприменвљиво, пошто су библијске приче творевина маште примитивних народа. Излажући рад по сва три начина, r. IL ce зауставља на развојно-излагачки, „који је савршенији и потпунији од оба остала начина.“ Морамо одмах рећи, да ми не делимо ово мишљење, иако звамо, да је развојно излагачки начин добар и та не за то, што је овај начин за настав· "ника доста тежак, него из Шростог разлога, што се цепкањем витања, која овај начин захтева, цепка и укупни утисак који.