Учитељ

530 Учитељ

мановом причању није изражена ни једна једина заокружена мисао, већ се слика ређа за сликом у низу онако, како се оне унутрашњим погледом посматрају. Тако је мишљење примитивног човека готово чисто асоцијативно. Исто је тако и потпунији облик појмовог везивања, аперцептивни, који МИСЛИ обухвата као једну целину, заступљен овде само у врло незнатној мери. у везивању појединих слика сећања.

У свима се овим језиковним појавама налазе формална својства примитивног мишљења, с чијим се неким аналогијама сусрећемо и у језику детета. Па ипак се ова два језика удаљавају један од другога управо у ономе, што је већ и у језику најпримитивнијих народа толико ишчезло, да се познају само трагови, наиме у њеном односу између гласа и значења, У овоме је језик детета далеко сроднији с мимичким језиком, пошто је то могуће код облика језика, који за собом имају дуги историјски развитак, ма да иначе и дечји језик постаје у извесном смислу увек сасвим изнова. Само што њега не стварају, као што се по кдткад узима, сама деца, већ је он делом конвенционалан говор мајки и дадиља, које се с дететом "забављају, а делом се он попуњује од дечје околине по аналогији на примере, који су такође постали конвенционални. Гласовни комплекси за ознаку животиња: вау вау за пса, хотхот за коња, шук-шук за певца и тТ. д, исто тако као и папа и мама за оца и мајку, јесу у извесном смислу гласовно наго"вештање значења, која су се истовремено што је могуће више · прилагодила дечјим сласовима: ла ла. Али целим овим процесом управља дечја околина и тек ако дете по нешто случајно дода. Отуда нас дечји језик сразмерно мало може поучити о развитку језика и мишљења уопште и заблуда је извесних психолога и педагога кад мисле, да су овде пронашли пут, који даје битних разјашњења о постанску мишљења. Ова се могу добити једино из оних форми мисаоног изражавања, које као и мимички говор од почетка до краја поничу из самог говорника, а не преносе се споља, или које су у битним својствима сачувале још увек примитиван ступањ мишљења, као што је то случај с гласовним говорима примитивних народа. Па и у њима се управо одгледају једино форме мишљења. Садржај је, природно, — ово је већ условљено оним формалним својствима, — исто тако чулно очигледне, а не појмовне