Учитељ

592 Учитељ

употреба дијалектике, вештине силогистичког расуђивања; 2) несварљива високоученост, гомилање стерилних знања, што пуни главу, а 'не формира је, већ је пре деформира.

Противу ова два вида педантизма свога времена, Монтењ није престајао никако са исмејавањем и нападима.

Дајалектика не служи ничему: „Ко се могао снаћи у логициг Где су њена лепа обећања2 Има ли више преклапања у брбљању алапача него ли у јавним расправама дијалектичара2“

_ Дијалектика, поред своје претенциозне бескорисности, има још и ту ману што компромитује филозофију и науку, што одвраћа од њих цео свет цепидлачењем и софистичким извијањем. Ако филозофија има рђав реноме, ако она изгледа као „празно и фантастично име“, то треба преписати несавршенству „ерготизама“ =). То је багасо и бат топ ““) који чине њихове предмете тако црљавим и чађавим.

Монтењ не уноси мање жучности у своје нападе противу лажне науке, противу рђавог схваћеног образовања и оног што бисмо ми данас назвали кљукањем. Откуда то да један ум обогаћен познавањем толиких ствари не постане тиме живљи и бржи Монтењ одговара: „Као што се биљке гуше сувишном влагом, а лампе сувишном количином уља, тако се исто и акција духа спутава претераним учењем и сувишном садржином“. Монтењ критикује једновремено ексцес учења и начин којим се стичу знања. Ол налази врло духовита поређења да би окарактерисао те учењаке који смештају садржину свега што читају и ако нису способни да је асимилују. Као год што птице које хране своје мале „носе у кљуну зрно не кушајући га, тако и наши педанти иду купећи науку по књигама и стављају је само на крајеве својих усана, да би је само изустали и пустили у ветар“. — „Вечито нам се виче на уши,

%) Ергошивгми, од латинске речи ерго „дакле“ свеза која претходи закључку сваког расуђивања; „ергошгам“ треба да значи према томе злоупотребу расуђивања, глоупотребу гргумената у форми, што је био случај у сколастици. 3

#2) Вагоко и батапроп два су начина силогизма, Стара сколастичка_ логика разликовала ја деветнаест начина закључивања; сваки је био представљен ј-дном речи, чија је формација вештачка, где само. самогласници имају извесно значење: они означују потврдни или одречни, посебни или општи карактер пропозиција које сачињавају силогизам: рагосо је силогизам у коме је прва пропорција потврдна општа (А) и где су остале две пропорције (друга премиса и закључак) одречне посебне (0).