Учитељ

Књижевни преглед 639

Из дечјих разговора може се прикупити обилан материјал за студије дечје психологије. Слобода говора и разговора су основ праве писмености.

Жалимо децу због неких речи, а не жалимо их што им одмах чим у школу ступе, ланцима окивамо и душу и тело.

— Седите право и скрстите руке! — Гледајте право! Руке на клупе! — Ове и још друге су најчешће и најобичније наставничке опомене.

Радио сам у артиљеријској касарни са неписменим Војницима. Око писања црта и слова знојили су се много више него око товарења топова на мазге. Тежа писанка него пушка, него топ.

— Шта да кажем за децуг —

Посадимо их у клупе, Па им укрутимо тело, руке, прстиће, међу које им утрапимо писаљку, и терамо их да нам пишу црте! — Мучење деце, а већ за таблице што страдају од те укочености, нећу ни да говорим...

Пустите децу нека седе како им је најлакше, нека држе писаљку и таблицу како им је најзгодније и пишу шта хоће, — Почињу рад са највећом озбиљношћу, а ви даље са опоMeBaMa балансирајте поправљајући грешке и поступно упућујући и уводећи их посао. Нека шкрабају јер је и то шкрабање за психолога од вредности. Први орнаменти су драгоцена вредност за студију дечје психологије.

— Радите све са осмехом и у шали.

— Сликајте мене! позивам их. Сликајте баш моју главу!, наређујем им заузимајући став за сликање.

Свако дете заузело позу сликара: гледа у мене, пише кругове, тачке итд, да би насликало моју главу.

— Шта ти је овог — питам ђака.

— То су очи, одговара.

— Па колико имам очијуг —

— Имаш два ока.

— Добро види да ниси погрешио! —

— Ти си на једно око зажмурио, одговори ми ђак смешећи се.

— А ти Драги, питам га, али на оба ока жмурим.

— Па ја тебе сликао кад си гледао, рече ми Драги.