Учитељ

684 У чите љ

Али с друге стране, махне школске дисциплине толико му боду очи да он почиње да напада жестоко интернат и да га чини одговорним за све пороке младих људи: „Заиста видимо да нема ничега тако слатког као мала деца у Француској; али она обично изневере наду која је у њих полагана, и пошто одрасту, не показују ништа изврсно: слушао сам од интелигентног света, да их ти колежи, где их шаљу, само заглупљују“.

Пошто је осудио домаће васпитање као одвећ благо, Монтењ иде даље и осуђује васпитање у колежима зато што је одвећ строго. Овде, као и на многим другим местима, оно што недостаје, то није критичка моћ, ни богаство аргументације; то је чистије теоријско излагање и јасан закључак. Принуђен да бира, Монтењ би се бесумње изјаснио за колеже, под условом да се у њима побољшају наставне методе и ублажи дисциплина. Али у одељку што ми анализирамо и где се говори о васпитању једног сина из боље куће Монтењ узима у обзир само хипотезу о домаћем васпитању којим руководи домаћи учитељ. Додајмо још да је за Монтења, као за Лока, као за Русоа, домаћи учитељ можда само једно лукавство, један књижевни изум, који даје аутору срества да лакше изложи своје идеје у свој њиховој новини.

Које, уосталом, квалитете треба да има један домаћи учитељ — прецешпор моделг Знање, науку, бесумње, али још више „моралну исправност и разборитост“. Монтењ претпоставља, без оклевања, солидне квалитете правилног расуђивања (то ј. здраву памет) пространом, обилном знању, и да би могао те умне квалитете да омогући код свога ученика, потребно је очигледно да и он сам њима располаже.

У даљем излагању приказано је како ће прецептор поступити да би формирао моћ расуђивања код детета. Он ће одбацити строго догматично учење које се ослања једино на меморију: он ће полагати на иницијативу ученика, он ће га „навићи да мисли својом главом, да говори-кад му је ред. Он му неће дозволити да учи ствари које не разуме добро, и које не би умео да објасни. Он ће га вежбати да се отараси речи, па да хвата смисао и садржину.. У свему томе Монтењ је изврстан вођ, па баш и да није ништа друго написао осим ових неколико страна о култури расуђивања, опет би имао право на једно часно место у историји васпитања.