Учитељ

УЛ

У ТИ оу а Ран < етар a LOM

.44 Учитељ

За живота свога никада није хтео о своме животу говорити. О фотографисању није хтео ни да чује, и на околишне наговоре на то, слатко се, старачки смејао својим промукнутим гласом и смехом. Фотографисан је тек у мртвачком ковчегу... ;

Његова автобиографија исправља, дакле, неке наводе ка"зане у некрологу. Из ње се види извесна сличност у жудњи за науком, патњама и каријери, између Доситија, који је био капамаџија (јорганџија), и Миловановића, који је био терзиски помотњик. да би доцније написао прву „Философију у Соба“, у којој Доситије заузима своје сјајно место, И она несаломљива снага наше расе, која се огледа у делима разне врсте, разних лица и свих скупа, огледала се иу Миловановићу. Како леп пример, за малодушне појединце и читаве генерације. И та снага, снага великога, силнога духа, тињала је у њему до последњега даха. Он није перо остављао ни онда, кад је, у својој скромној кућици скучен, и код толико богаташких соба и салона у Београду, морао дати другоме своју кухињу и трпезарију, ићи по ветру, мразу и киши на ручак и вечеру У дно дворашта, што му је донело и назеб, и убрзало смрт...

Стоички је подносио ударце судбине. На перу олор, оштар, у понашању и опхођењу благ, питом, готов да све ра"зуме и све опрости, „други Христос“, како рече његов ученик из Учит. Школе, Богосав Вукићевић. Он ће н. пр. у једној прилици устати противу својих колега због душманског бијења ђака, а у другој прилици устаће противу ревизора, који је старом учитељу, који је послужио у времену када бољих није било, и стекао поштовање и имао красан пород, дао двојку што му није све било онако методски како је ревизор по „најновијој науци“ захтевао... Он је бранио једнога сиромашка, који је пишући о спиритизму зарађивао хлеб својој породици. Разлози су му били, што су све вере празноверице, «с научног гледишта, па од једних празноверица које је држава признала живе. читаве армије, а гоне се само званично непризнате празноверице... Велики духом у истини, он није признавао да има великих људи. Човек је по његовом мишљењу, претежно биће анимално. Нешто више у појединцу нагомилана умност, моралност и воља, окићена од масе бајкама, продуктима фантазије назива се величином, што је у «ствари једна племенита илузија...