Учитељ

=

Пред решењем питања о Буквару 9

Пошто до данас није нађено трагова старијој писмености од Мисирске то се претпоставља да је и код других старијих народа као иу Мисиру писменост морала пролазити исте "фазе од фигуративног писма, које је више служило сликању идеја, налик на. данашње ребусе, па кроз слоговно писмо, које се и данас задржало код Кинеза и Јапанаца, док се није дошло до данашњег гласовног писма.

Првобитни метод учења читања без сумње је био, кад се дошло до гласовног писма: срицање слова са т. вване штице на којој је била представљена цела азбука.

Слова или писмена имала су своја имена нпр. аз, бука, вједи и т. д. код Грки алфа, вита, гама, и т, д. код Немаца и др. народа а, ђе, се, деитд Учење читања се вршило изговарањем имена слова једне речи једно за другим па после тек издвајањем гласова у слогове нпр. за слог ба учило се буки-аз = ба, рци-аз = pa, na онда тек изговарање целе речи — бара. То је отежавало читање тако да је оно било право мучење за децу. И такав метод се вековима провлачио у свима народима па и код нас. Тек је Валентину Иклзамеру првом пошло за руком да укаже пут како се лакше може доћи до читања ако се пази само при изговору речи на променљивост или различност делова или гласова. Узео је за пример реч Ханс. У тој речи налазимо четири промене. Прва је кад се чује појаче дување, затим отварањем усга да изађе без запреке глас (а) дочекивао се нов глас који је запињао за непце па истеривао кроз нос (то је н) и најзад заустављало се изговарање целе речи са једним пропуштањем ваздуха кроз зубе (с). –

Ту од ова четири дела ниједан није раван другоме што ће сваки моћи лако опазити само кад обрати пажњу. И за тако просту ствар да се дође до сазнања да буки није ништа друго до 6, а аз — само а, требали су векова да прођу. Тако се дошло на идеју анализовања речи на њене састојке или

елементе — гласове. Али се одмах после прешло на другу.

заблуду, која се и данас повлачи, да су слогови саставни де„лови речи, поводећи се затим што дете при првом изговарању речи оперише са врло малим бројем гласова изговарајући нпр. та, ба, ма и т. д, што није ништа друго до речи, јер дете под изговором „та“, мисли на тату, оца; „ма“ — на маму;