Учитељ

Успомена из редакције Јанкове „Звезде“. 333

— Приче, сатире, па ако хоћеш и литерарне чланке. Само, оно прво што поменух, то ми некако баш иде од руке. Е, у души ми је, да грдим власт.

— Кад будеш докон, можеш и то, али у другом листу. Али бих ти ипак световао да то не чиниш, јер сам ја једном кад сам био уредник Дневнога листа, због туђег чланка одувао три месеца у главној полицији. (Он онда сам баталио политику. А сад, седи, и добро ми дошао.

(Он се спусти на столицу, тресну шешир на сто и поклопи све рукописе. Пошто је разгледао особе око себе он обрати Јанку: „Јесу ли ово све сарадници“

— Неки јесу; а неки, пошто су шворц дошли су овамо да се огреју, јер, у кафани их не трпе без пара.

— Ако, ако, севап је. А ко знаг Можда ће неко од њих некада да дрма овом земљом. Него, ми се заговорисмо а не питам те: колико плаћаш твојим сарадницима2

— Ништа.

— Па, од чега живе2

— Сваки има службу, а ово им је узгредно. Та, и ја сам кубурим. Можда би по некад нешто и претекло, али нас поједе вересија. Народ воли да чита, али нерадо плаћа. А оно, што савесни и исправни претплатници приложе, то поједе штампа и хартија. И за то смо у сталном дефициту. И тако, трајемо дане и гледамо, како „Звезда“ полако трне, док се једнога дана сасвим не угаси.

— А, где су љубитељи књижевности, где су мецене2

— Био је један, који је даровао 5.000 динара. А Министарство просвете чак је тражило де им лист шаљем бесплатно.

— Шта кажешг E, Ty би требало да ја замочим перо, и да их поцепам. Јадна просвето!

— Баталимо тај разговор. Ред је да се лепо алалимо, и да испијемо по једну за срећна познанства. Хајдмо те! У мене се стрефило једно сто пара, да га убијемо.

— Имам и ја нешто пара. При поласку даде ми онај луди отац. „На ти, вели, само подаље од мога среза. Иди, куд те очи воде! Додијаше ми, каже, позиви. Кад си манит, и кад си се укопистио да шаљеш дописе из среза, а ти иди у Београд па тамо крши врат“.

— Немо! тако, Раде! Отац ти је.