Учитељ

Општа Педагогика 393

доста тешко и ретко. Изузев научника, уметника и осталих интелектуалаца, већина других људи нерадо размишља, јер то им је напорно тешко и инстиктивно теже да то избегне. Деца су нестална и неспособна за размишљање које траје више од неколико секунада. Међутим, знамо да је васпитању, поред осталога задатак да децу научимо и навикнемо да сама размишљају и (цене) суде о појединим стварима. Зато код деце треба развијати што је могуће трајнију пажњу, да би доцније у животу могла самостално мислити, закључивати и делати. Трајна пажња допринеће бољем размишљању и правилнијем закључивању.

Видели смо какав је значај пажње, Сада је потребно да изложимо и неке привремене слабости духа, које ометају и отежавају развијање дечје пажње, То су: расејаносш и презаузетост. 1) Расејаност је пролазна неспособност дечјег духа, која им не допушта да за извесно време прикупе своју пажњу на један одређени предмет. Расејаност је често пута последица болести или слабе воље,

2) Духовна презаузетост Пао. слична је расезаности. Ученик не може да се прибере; не обраћа. пажњу на предавање јер је већ духовно заузет неком другом мишљу, која га је потпуно апсорбовала.

Поред ових наведених привремених слабости, које вешти васпитач може лако да отклони, постоје и друге теже и сталне слабости пажње, које психолог Рибо:) дели у три патолошке групе:

1) Хипертрофија (увећавање) пажње. Код индивидуе се јавља апсолутно преовлађивање једног утврђеног стања, које се не може никако одагнати из њене свести. Ту спадају: Хипокондрија, екстаза, фикс-идеје и т. д.

- Атрофија (изумирање) пажње. То бива онда, кад се код

индивидуе не може пажња никако одржати а често пута ни да се образује. То долази отуда, што асоцијација идеја тече тако брзо и без реда, да нема никаквога уздржавања. Све душевне радње су неодређене и растурене, Многобројни при-

i) Ribot: „Psychologie de 1 Attention“ p. 117.