Учитељ

392 | Учитељ

појединих мишића. Пажњу при томе прате разна афективна стања.

Рађање и развијање потребне вољне пажње код деце, а која се састоји у томе, што дечји дух може да се задржи и на оне предмете, који нису привлачни, — може се извршити само принудним начином, путем сталног утицаја васпитања.

У томе вештачком образовању вољне пажње Рибо“) разликује три хронолошка периода:")

1) У првом периоду васпитач утиче на проста осећања; он се служи: страхом, себичним тежњама, радовналошћу ита.

2) У другом та пажња се изазива и одржава осећањима: частољубља, амбиције, утакмице и др.

3) У трећем периоду ваштачка пажња развија се помоћу навике. Тако: ученик у школи, чиновник у канцеларији, радник у својој радионици, формирали су своју пажњу само навиком. Њихово частољубље и животни интерес дугим понављањем и вежбањем, потпомогли су стварање вештачке пажње, која је затим прешла у сталну навику. Код њих је стечена пажња постала права друга природа. Као што видимо генеза пажње је врло компликована.

Да ба васпитач могао развити вољну пажњу код деце, и на то их навикао, он треба постепено код њих да буди и развија пажњу прво помоћу оних предмета који их интересују, и допадају им се; затим, помоћу оних, који их мање интересују, и најзад да пређу и на оне ствари које им се не допадају. Пажња се вежба и ствара најпре чулима. Вољна пажња се првобитно односи на спољне предмете, који у нама стварају одговарајуће представе. Са тим предметима ми смоу сталној вези; од њих зависи задовољавање наших потреба и одржање нашега живота. Доцније, пажња се преноси са спољне стране на ону унутрашњу, и она се концетрише на нашу душу, на наше: ја. Од простих осећаја она прелази сада на сложена осећања свести, на емоције, вољне радње ит.д. И та унутрашња, субјективна пажња назива се размишљањем (расуђива њем). Размишљиња вршимо у циљу разумнијег живота и бољег рада. Размишљање представља виши ступањ пажње и оно је

32) Ribot: „Psychologie de | Абепбоп“ р. 54.