Учитељ
592 3 O VI JE
да замени ранијег учитеља. Из нашег села није био, али се, наскоро по доласку, оженио ту. У мом је оцу, као среском старешини, имао поуздану заштиту, кад год би му она требала. Тога се добро опомињем. Али је тај тихи човеки смирени наставник необично лепо умео да се нађе и на часу рада и у другим моментима, Да поменем неке појединости. У читанци "је, одмах у почетку био чланчић — причица под именом „Кушање“. Смер је био истаћи поуку како добар ђачић не треба да мисли ни о чем другом док најпре не сврши своје школске задаће. Такд се и један малишан у причици јуначки држао према свим искушењима која су му доносиле лепе појаве сунчане зраке, шумор грања и т. д. Учитељ нам је то истицао као пример, а ми смо му сви у глас потврђивали да ћемо и сами бити такви, или боље да већ јесмо такви, Казао је, смешећи се, да нам не верује, а ми смо упорно остајали при свом тврђењу. Тада нас он стави у искушење, и ми смо искушењу подлегли. „Зар — поче он као нешто замишљен и лагано — зар кад ви седите тако преда мном — и тада поче изразом лица показивати као да се интересује о нечем што је случајно кроз провор угледао — а неко... јест, неко тек... повиче — и он се сад сав предаде оном што је напољу као угледао — повиче: гле, како на друму игра мечка...“ У тренутку скочисмо и окргтосмо се према прозору да видимо то чудо! Дакле, показао нам је што је хтео и што је требало да нам покаже; није нас ружио, још мање казнио, већ нам је дао лепих савета, простијих али и топлијих од оних у књизи. Спремао се у селу, као и свуда, свечан дочек младога Кнеза који ће с почетка јесени први пут туда проћи, Красно је било учешће свега жавога и надметање ко ће лепше и усрдније помоћи свечаности. Разуме се да је и наш господин Јова имао посла. Пуно је било ту његових чинова, али ћу поменути само један. Мој учитељ није био човек од књиге, али је за једног нашег друга написао био кратку беседу којом ће ово „дете из народа“ поздравити владаоца. Поздрав је био у некој смеси стихова и прозе, учинио је чудо од успеха, па сам га и ја знао напамет. Више је него пола столећа од тога блаженога доба, а ја сам се стотину пута опомињао тог учитељева састава, питајући се како он то „искомбинова“. Недавно сам, помишљам, загонетку одгоненуо. Има у поздраву и ових ре-