Учитељ

596 Учитељ

за надзорника казао моме оцу: „Па, знате... ни ђаво није тако. црн како га молују!“ Ту сам узречицу тада први пут чуо. Не поступам по хронолошком реду, кога се иначе увек и радо држим, али ми се чини да је овде згодно казати како сам на двадесет и четири године после свега тога, стицајем прилика, био одређен за надзорника рада свога првог учитеља, Али сад не дођох у село — већ у варошицу; не имадох пред“ собом једног — већ седам наставника и наставница. Међу њима је био и мој учитељ, који је имао други разред мушке школе. Кад је дошао тамо акат о новом надзорнику, прво се: моје личности опоменуо стари учитељ, Нашао је некадашњу уписницу, па ју је имао при руци да је и мени покаже. Видео сам у њој своје име; видео сам имена и својих другова: неке је судбина равнела већ била по свету, а доста их је и светом променило. Тада сам вадео и, оне вечери стечену, четворку доброга господина Јове. Интересантно је и ово. Мој је учитељ предавао још у оној старој школи. Тешко је веровати: он је још седео за оним истим малим столом, ограђеним са три три стране округластим дрвцима. Само је тај, некада плави, сто сад био црвено обојен. И. био је тежак, готово непомичан: на небројено је места био укован јаким гвозденим карикама. Преглед је рада био свечан. Тако је, видео сам, желео мој учитељ. Изишао сам му на сусрет; а он је био поносан, па ипак више него скроман. На свечаност се слегао не само цело село већ дођоше и многи одабрани гости из свега среза. Прегледа, у ствари, нисам ни чинио: живео сам у успоменама срећног детињства. После сам са старим учитељем и с малим, врло малим, бројем другова из детињства ишао и разгледао село. Само су неколике главне зграде биле још из оног доба — све се друго измењало, обновило, раширило. А старих и великих трешњевих дрвета у дну села, крај друма, више није било. Али је и сада у кориту бујног потока биле воде која се сливала с горње стране села, пресецала главна пут и текла ка Морави. Пред вече сам се уз његову обалу сам упутио великом брегу изнад села. Ишао сам лагано али не и дуго. Ускоро сам стигао тамо где је са северне стране овог брега некада стајао огромни грм, за који сам искрено веровао да је ту зато да преко њега у село силази Бог. Сад није било тога грма. Село моје драго — зар тебе више не походи Бог'!..