Учитељ

598 Учитељ

и то ми је задуго било жао. Не знам да ли се добри наш учитељ плашио раније анатеме, или је о таким излетима имао друкчије мишљење — тек таких шетња с ученицима није чинио. Па ипак је био вољан да и ту попусти, На моју молбу казала му је моја мајка како би лепо била да идемо на „мајалес“, Пристао је, и — то је такође лепо обележје њигове умешности — одмах нам је у школи издиктовао „једну лепу песмицу“ с наредбом да је научимо певати. И ако није био певач, опет нам је показао како се пева. Рекао је: требаће нам „за нешто“, То су били познати стихови: Мај месец настаје, Цветају ружице Веселмо се, браћо И миле сестрице! Хај, хај! Месец мај...

Али то пролеће бејаше збиља кишно. Не знам да ли се господин јова љутио што на „мајелес“ ни тада нисмо ишли... Та ми је жеља обилато била задовољена, кад сам отишао у Ваљево да тамо почнем трећи разред. Колико смо пута, враћајући се с излета, онако марширајући, газили преко Јабланице и Обњице! Тада сам први пут чуо, и научио оне, кроз деценије готово обавезне, песме: „Онам, онамо...“ и „Ој, Словени!“ Дакле, већ сам тако рано сазнао да Бог нигде на једном месту није саставио сва добра — већ их је распоредио на Жабаре и на Ваљево...

Полазећи из Жабара, растао сам се с друговима у плачу који је учинио да се и нашим старијима очи замуте. У Ваљеву наравно, стекох ново друштво, као што ће то, после, бити и у Крагујевцу, па и у Чачку, па у Београду и опет у Крагујевцу, где ћу, ступајући у шести разред гимназије, од сто другова из прве гимназијске године затећи само тројицу, и где ћу, најзад, добит декрет зрелости... Имам добро сачуваних упечатака о посласку из једне и о ступању у другу школу. На растанку су драги сви другови без изузетка, као што је онај који полази тада неусиљено мио свима који остају. А у новој школи сви радознало и опет с неком сумњом гледају у дошљака. Он своје обавештење најпре, почиње од другара до кога му је дано место; за тим ступа у додир с околнима, ис-