Учитељ

Наука, Филозифија и Рекигија 623

а наиме хипотезу психофизиолошког паралелизма. Критике жоје су биле управљене на филозофски значај ове хипотезе — могла би се навести на пр. Бергсонова критика — њих ни мало не узнемирују. Кад би психичке појаве биле само један епифеномен, кад би оне биле само пролазна фосфоресценција која прати извесне физичко-хемијске процесе у нервној супстанци, могао би се човек запитати, где је довољан разлог психичким појавама лишених сваког значаја при функционисању нерава. Али, принцип довољног разлога врло је сум њив позитивистима. Они тај принцип сматрају за оруђе старе метафизике којим се више не треба служити у пози"тивном доба, када влада наука сама, без такмаца. Очевидво je да је такав закључак површан и да се не може осудити принцип довољног разлога а да се, у исто време, не осуди на смрт и сам разум.

Дозволите да вам обратим пажњу на једну другу слабу страну дивамичке психологије. Она се бави појавама у кортикалном систему које су стално у промени, врло несталним стањима која се, као истоветна, никада не понављају. Помоћу ових динамичких шема и помоћу ових увек променљивих процеса, може се врло добро објаснити целокупна разнолика, динамичка, нестална и у току времена увек променљива садржина; психичког живота. Али наш је разум сталан, његови су принципи непроменљиви, и наше сазнање математичких истина уводи нас у идеални надвремени свет. Модерне тенденције у „савременој филозофији, које васкрсавају у врло разноврсним облицима Платонову мисао о надвременом и надпросторном свету идеалних објеката, тј. оне тенденције које у себи садржи данашњи логицизам, динамичка психологија потпуно занемарује.

У недостатку једне темељније теорије сазнања, позитививам погрешно мисли, да ће психологија моћи одговорити, на један научан и дефинитиван начин, на питања која филозофија није решила. По мишљењу позитивиста, дошло је време за филозофију, која је у немогућности да исплати своје дугове, да ликвидира посао у корист својих научних поверилаца. Последњи задатак који је био резервисан за филозофију, „а наиме одређивање етичких идеала, конструкција једне етике, «све се то може, по мишљењу позитивиста, извршити на

о: