Учитељ

Наука, Филозофија и Религија 627

лези искушењу да не упоредим његову филозофију са учењем Офшта. Офити — гностичка секта јеврејског порекла — веровали су да је рајска змија била прави Бог, и то Бог већи цего што је Јехова из Старог Завета. Ниче је змија, распети (фис који руши сазнање, гнозис добра и зла. Упоредимо овог немачког пророка са словенским графом 7олстојем са његовом јеванђелском максимом неопирања злу. Ето два филозофа потпуно супротна у својим учењима, али потпуно слична као пророчки типови. Они не истражују научне дедукције етике. Они нам износе своју визију добра и зла, и ми реагирамо на опчињујућу лепоту њихове визије једном врстом вепосредне интуиције. Ми се одлучујемо, за или против, једним вВољним актом вере, ми узимамо активног учешћа у овој исполинској борби етичких сила која се сваког момента води у свету. Ми не можемо доћи до научне сигурности да смо тачно разликовали добро од зла. Исто тако ми не можемо избећи нужност избора ни скептицизмом нити пак неким агностичким релативизмом, зато што би, пред неком снажном моралном сугестијом, наша индиферентност већ била знак наше моралне слабости. Ја дакле, под речју „гноза“, с практичне тачке гледишта, подразумевам сваки акт вере у ма којој несигурној области, сваки смеони покушај да се реализује сазнање добра и зла. Међутим ова нам дефиниција не казује ништа о садржини те вере, она нам не показује за шта треба да се одлучимо. Она само намеће изричну дужност филозофији да се одлучи. У томе она констатује једну специфичну разлику између науке и филозофнје, у потпуној супротности са позитивистичким схватањем које филозофију своди на науку.

Не могу а да не поменем подстрек, који сам мислим нашао код Масарика, за употребљавање речи „гноза“ у значењу доста блиском оном које је малочас изложено. У његовом великом делу „Русија и Европа“ могу се прочитати следећи редци који се односе на руског филозофа Михаиловског: „Његов теориски агностицизам прелази у практичну гнозу, ако смем да употребим овај израз за сасвим јасно схваћену и добро мотивисану етичку одлуку“.

Покушајмо овом приликом да код овог чешког великана пронађемо ону битну филозофску црту коју смо назвали гностичким ставом. Масарик је претрпео велики утицај од