Учитељ

628 У чи те љ

Огист Контовог позитивизма. У извесној мери Масарик је остао увек веран позитивистичким принципима. У горе поменутом делу, он, у више пасуса, побија мистицизам руског мислиоца Соловјева. У том делу налазе се енергични ставови који из филозофије гоне сваку врсту митоса, и који, на супрот неизвесностима метафизичких концепција, стављају објективну методу науке, Па ипак он није никада усвојио без темељне критике позитивистичке тенденције у целини и многим се цитатима може показати да он не одобрава агностичке тенденције позитивизма. Један једини цитат биће нам засад довољан „Како са теориске тако и са практичче тачке гледишта, конзеквентни позитивизам није могућ. Његов постулат, да се у науци морају вршити тачна посматрања, да се не треба подавати фантазији и т. д, јесте добар. Почев од Коперника, Декарта, Галилеја покоравање овоме постулату бивало је са све већом тачношћу. Али наивно је ако позитивизам забрањује да се истражују узроци и судбина света и живота. Још од постанка света људи су се трудили да открију његов основ. Они су дошли до закључка, можда дефинитивног, да се не може открити тај основ. Али то је једно критичко а нипошто позитивистичко савнање“,

Мени изгледа да видим сасвим гностичке црте у његовсј филозофији историје и у његовим религиозним погледима. У књизи својој „Сезка огахка“ (Чешко питање), која је изашла скоро пре тридесет година, он је тражио прави смисао историје и егзистенције чешког народа. Није овде реч о дискутовању одговара који је он дао на питање: какав смисао треба ми, Чеси, да придамо нашој историјиг — Хоћу само да вам обратим пажњу на општи оквир идеје у коме је само питање постављено. У преговору наведеног дела, Масарик износи своју веру у Провиђење, које за извршење свога божанског плана даје сваком човеку и свакој нацији по неки задатак да испуни, А тако не говори један позитивиста! Да се открију планови Провиђења, па то бескрајно превазилази досег научних метода! Међутим један такав акт филозофског и религиског веровања може имати сасвим изванредан политички значај. Да бисмо га формално окарактерисали без икакве пресумпције у односу на истинитост и заблуду која је у њему садржана, могло би се говорити о једној теогнози и аутогнови. Филозоф