Учитељ

640 Учитељ

Драг. Н. Ивановић.

Бајке као васпитно средство.

„Уобразиља, са својим лажима сеје сву лепоту и сву врлину у свету. Човек је велики само њој захваљујући. О мајке, не бојте се да ће вам она упропастити вашу децу; она ђе их чувати, на против, од вулгарних погрешака и лаких заблуда.

Анатол Франс.

Људски род, још у најстаријим временима, када му здрави разум није давао одговора на хиљаде питања неиспитаног живота, тражио је уточишта у митима и бајкама. Гоњен вечитим. страхом од елементарних непогода, разних природних појава, окружен безграничном земљином површином, бескрајном васионом са безброј планета, човек давне прошлости, немоћан и плашљив према свему томе, инстиктивно је, све то, замишљао као дело виших бића — бића господара неограничене моћи сматрао их за невидљива божанства и молио им се. Пољудиваљ, без скрупула, са недовољном социјалном свешћу и са најглавнијим испољеним инстиктом глади, човек про шлости био је, донекле ограничен и није имао јаку моћ мишљења и расуђивања. Лафарг, у својој студији: „Проналазак идеје душе“, тврди да људи у раној прошлости нису умели да разликују сан од стварног живота и обратно. Они су веровали да је сан продужење стварног живота и обратнода је стварни живот продужење сна. То веровање задржалосе и данас код неких племена у Јуж. Африци и Аустралији. Па и сам Паскал, тврди: „Нико нема уверења осим вере да спава или је будан, јер се верује да је за време сна будан што половина века пролази у сну, ко зна да ли она друга половина, кад мислимо да смо будни није неки други сан, мало друкчији но први, од кога се будимо а мислимо да спавамо...“ Веровање, да је сан продужење стварног живота и обратно, доказује нам да човек најраније прошлости вије имао јако развијену свест о своме постојању. Страх од природних појава, немање моћи размишљања и немање довољне: свести, о свом постојању, створили су код првобитних људи мит и бајке.