Учитељ

У РРА

Мај—Јуни 1926 || БЕОГРАД ||Св.9. и 10. Год. УП.

«рретен М. Аџић. Биљчина душа.

Побуђен лепим чланком мог бившег ђака, г. др-а „Благ. Д. Марковића, ,О најнижим гнацима пси_ жичког живоша у органском развићу“, у свесци „Учитеља“ за март о. г, шаљем уредништву овај чланак „Биљчина Душа“, који је био у своје време "спремљен за „Дело“, но где није могао бити штам"нан због насталог рата. Он ће моћи сада овде "послужити, с једне стране у неку руку као проду„жење г. Марковићевог чланка, а с друге стране за проширење знања свег учитељства, а нарочито соних, кеји су упућенији у Психологији.

— Шта, зар моје миле биљчице у нашем лепом врту тда су без душер2 Зар они бајни цветићи, што се свако вече „сами затварају а свако јутро сами отварају, да немају душе»! — О, не, и никада... Душу им може одрећи само онај ко гих не познаје довољно, ко се не дружи с њима. Али ја, који осам се с њима сродио, који сам с њином душом сјединио „своју — ја то знам. Ја знам, да у свакој од њих дела њихова „душа као и у мени моја... То јест... Управо, да се иу њима находи по један милимикронско мајушни делић оне "огромне, опште, васеленске душе, од које се у мени находи "повећи комад... Али, зар је она мајушна трунка прашине, „што на сунчеву зраку лебди и светли се, као да за њу не важе закони теже, зар је она у суштини нешто друго него ншто је онај онамо грдни брег од глине, од којгга је ова мајушна трунчица прашине отргнута2 Или, зар онај безмерно мајушни мехурић сиве магле није у суштини што и огромни "водени океан — море у минијатуриг Тако је, ето, и биљчина жуша минијатурна минијатура моје душе.

Не, не! Све моје миле биљчице у нашем лепом врту, «сви они бајни цв-тићи у њему, имају своју биљну душицу