Учитељ

674 Учитељ

који сте, не старајући се ни отечество постојано приобрести као врбавани солдат по свету ишли, у томе из обрашченија с људима разног реда и чина нешто научили, а после францускињу за жену узели, како би од ње овај језик научили и с њиме се у свету протурали. То је Ваше образованије, као и Вука, који је, узевши Немицу за жену, овај језик од ње учио. Разлика је само, што се и он немецког језика учитељем није учинио,

Због овим начином снисканог и по томе плитког образованија Вашег, слабо сте се гди и на другом месту дуго станити могли. Но Ви сте, место што бисте то за знак слабости сматрали, тиме тражили име Ваше знатним учинити што сте код многи учитељем били.

(Све ово дознао сам ја од поуздани отмени особа, које Вам и писмама њиним посведочити могу; и то дознао сам на скоро по Вашем помени пришествију. Но, возеравши Вам једанпут децу, нисам могао одма Вас мењат, нити сам хотео онима известијама безусловно веровати, док и сам нисам искусио да се потврђују. Сад пак о томе уверен будући, налазим се побуђен, Вас из службе моје, као воспитатеља синова моји одпустити, с додатком, да, исплативши дугове Ваше, о будушчем ужитку Вашем старате се“. ~

Књаз је од отмених и поузданих лица обавештен да је васпитач његове деце неспреман за позив који је примио, јер никаквих наука „порјадачно и основателно није слушао“, да је невешт, и без такта, кад своје васпитанике принчеве српске — „кара и изобличава, место да њихово вниманије на полезне | предмете обрати и љубопитство њихово разбуди“; да је безобзиран и дрзак, кад за оца њихова — Књаза Српског каже да је „бев васпитанија“; да се због плитког образовања свог нигде није могао дуже задржати у служби учитеља и васпатача. Књаз се и сам уверио о свему што су му други писали. Трпео га је и штедео, па га већ оставило стрпљење, и он — писмено, незна се зашто не усмено — изказује свој суд, доста оштар, али врло уместан. Последица такве оцене најприроднија: таквог васпитача удаљује од своје деце; бестидника, који вређа и њега самог, тера из своје куће.

Мало је необичан у овом писму онај парничарски тон, којим се Књаз обраћа Зорићу да му може поднети и писмене