Учитељ

Учитељска самосвест 19

-хармоничном самосвешћу, манифестује као личност тако, да грепрезентира истовремено просвећеног човека, просвећеног грађанина и просвећеног радника на извесном пољу и жизвотном задатку.

Тачно је, да је самосвест резултат рада, животног искуства и самоваспитања. Оно је, управо, мудрост, задобивена строгим и сталним посматрањем и дисциплиновањем себе, јразмишљањем о себи, својим тежњама и о своме раду, под мерилом разума и одређених моралних принципа. Делфиско и Сократово: „спо! зеашоп“ — „познај себе“ — јесте у правом смислу заповест самосвести.

Зато је потребно рећи, да самосвест не може и не сме значити уображеност, истицање себе, горду неприступачност или презирање околине, а најмање охолост и надувеност, „дрско разметање и хвалисање или намештену (лажну) превагу над околином и људима.

Бедна је то представа о самосвести ако се мисли само 9 некаквој смелости, одважности и храбрости у односима „личности према околини, ако она није заснована на стварном «фонду духа, интелектуалног богатства и моралне облагорођежмости, који, при свакој манифестацији личности, изазивају поштовање. Заиста, немогуће је бити одважан и храбар «самосвестан — тек само површно, по неком речју или гестом. „Дело, којим се манифестује одважност, мора потицати из «свести О његовој потреби и вредности, коју му позајмљује дух, и из свести, да ће и други ту његову вредност морати, чали одмах или доцније, признати. Дакле, самосвесна, одважна ти храбра дела, морају бити руковођена идејом и разлогом, жоји заслужују признање и поштовање. Ако тога нема, онда је то дрскост, која се рђаво исплаћује.

Али није празна бојазан, да се самосвест овако непра"вилно схвата. Већ је доста зла од тога, што неки људи, у истини, само тако разумеју самосвест и то доста убедљиво "непрестано дају на знање својим понашањем. И онда је сасвим природно и логично, да такав „самосвестан“ рад иза"зива одвратност, подсмевање и презирање. А узалудно је "тврдити, да овакав чудан „самосвестан“ рад може послужити жаквој општој корисној ствари.