Учитељ

62 Учитељ

3. језик је дечји;

4. у градиву се испољава културна а не топографска основа.

Несумњиво је преимућство овог буквара што је писац према овим захтевима бирао градиво. Он нам објашњава и тешкоће, на које се притом наилази, а покушао је да обухвати „сву ону територију, на којој се чује иста ријеч, гдје се пјева иста пјесма, гдје се дише истим духом“ (стр. 17) на тај начин што су у свима доживљајима, који су у буквару представљени сликама и текстом, главни јунаци Иво, Јово, Јанко и Халил — као представници, „персонификација целокупне наше нације“. Кад писац цитира гледиште да за избор букварског градива треба да буду пресудни културни а не топографски односи у завичају, онда он само наговештава гледиште, које притом мора пресуђивати, али га не излаже одређено. Прва настава уопште, па и букварска, мора одсудно да одговара особености дечјег душевног живота у то доба узраста. У принципу душевни је живот код свих народа и у свима крајевима исти. Разлике које нарочито код одраслих треба тражити само у већем или мањем развитку, код деце су незнатне. Зато је могућно да једно исто градиво буде схватљиво за децу разних крајева, ако се само буде добро познавао дечји душевни живот. Писац овог буквара показао је баш у том погледу извесно више разумевања него иједан други од многих наших писаца разних буквара. Код нас би само онај г. Милана Дукића могао уз потребне измене и допуне да одговори овим модерним захтевима. То мишљење сам и сам заступао одмах после последњег букварског стечаја.

9. У петом одељку писац расправља питање којим словима треба „да започнемо“. Он вели да при решавању тога питања треба имати на уму два момента: Психолошки, т.ј. како мало дете долази до читања, и технички, Т. ј. коју врсту слова може дете најлакше да опази у речи и „схвати“ (прочита па према томе и напише)“.

Сасвим правилно писац дели све методе за учење читања на синтетичке и аналшћичке, али он тврди: „Но немојмо се при томе обмањивати. Коју му драго ми методу употребили, наш ће малишан — почетник увијек читати синтетички, слово по слово, док не обухвати цијелу ријеч. И кад тако не би